In memoriam – Бора Ђорђевић (1952-2024)
Смрт народног рокера и упорног стихоклепца.
У било којем насумично изабраном интервјуу које је давао посљедњих година, али и раније, Бора Ђорђевић није пропуштао прилику да изрецитује неке нове, тек написане, стихове. На свако питање Бора Ђорђевић спремно је могао да одговори заузимајући своју карактеристичну позу, са једном руком до пола савијеном у лакту чији је длан постављен тако да држи оловку или цигарету, или као да некоме нешто објашњава и рецитује.
Незахвално је писати некрологе. Бора Ђорђевић био је јавна личност, али једна од оних (можда и једина) за коју је велик број људи могао рећи да је познаје. За милионе људи он је био Бора Чорба, а стотине хиљада њих упознало је Бору лично. У то сам сасвим сигуран, а имам и пар доказа.
Бору Ђорђевића срео сам и кратко поразговарао с њим отприлике 2001. године у једном кафићу у Српцу, малом граду на сјеверу Републике Српске. Тврдио је, сјећам се, да пије само сок. Мој кум срео га је 2000. на углу Палмотићеве у Београду како продаје новине док се брат присјећа да се сликао с њим далеке 1998. године у дискотеци у Шипову, непосредно послије рата, Дејтона и повратка.
У емисији Радио-Козаре која је недавно емитована поводом смрти пјевача, Ђорђевић је спремно и без грешке набрајао имена села око Градишке и са поносом причао како је био „машићки зет“, јер су Машићи село његове (бивше) супруге, те да је у Подградцима имао један од првих концерата.
Његови најближи једини стварно знају како је Бора Ђорђевић прошао кроз живот. Међутим, сви ми остали имамо ријетко добар увид и скоро ексклузиву на основу које можемо да видимо шта је тај човјек мислио, шта је осјећао и како је посматрао свијет. То можемо зато што је Бора то све, мање или више, написао и отпјевао у једном безбројном низу својих стихова и строфа уобличених у музику његове, српске и југословенске, легендарне рок-групе Рибља чорба.
Бора је кроз своје пјесме, оне најбоље, добре, оне просјечне, али и оне сувишне, лоше и непотребне, дао цијелог себе. Да, из стихова Боре Ђорђевића ми ишчитавамо све јер стихови су били његов језик и он се стиховима потпуно исказао као програм у бинарном коду јединица и нула.
Зато су Бору вољели сви, чак и они који мисле да га мрзе. Бора Ђорђевић, пјевач, пјесник и музичар се потпуно потрошио. Ознојио се и подерао као кошуља, изврнуо наизврат и поново обукао и онда је тај поступак непрестано понављао.
(Бреговић и даље срачунато сједи испред магазе, а Штулић је мистериозно ишчезнуо и јави се понекад, туђ и стран, са слијепог европског сјевера)
Ђорђевић Бора. Тај човјек је изабрао да стално буде ту и да све прегура. Заједно са народом – њему се све и десило.
Далеко од тога да буде узор он је био веома близак свима. Нико осим Боре Ђорђевића није успио на тај начин да буде икона града који изнад река стоји к’о круна и времена, од главе до пете, а истовремено народни умјетник и свачији, вашарски рокер! Далек естаблишменту и елити којој многи теже (рок звијезда међу ноблесом често изгледа смијешно и неприродно), он је био анти-суперстар.
На том путу кроз гадна времена Бора је починио многе грешке. Свако ће те грешке сабрати у свом личном обрачуну са Бором, а поготово они који су га вољели и још воле. Позивајући се на неписане уставе и законе о томе како би рокенрол звијезда или један умјетник требало да живи и сконча, сви који су вољели музику Рибље чорбе Бори су често судили и пресудили.
Бора јесте крив и то по многим основама! Када су дошла времена распада, у којима су разреди били згурани у исте учионице, ћошкови зграда, подвожњаци и паркинзи зарасли и запишани, зидови ишарани и неочишћени, када су се скупљали меци и чауре, док су падале гранате на недовршене цесте, а прве трудноће поклапале се са првом матуром, пио лажни “шток” и јефтина вина, у свијету потпуне периферије захваћене ратом, функционисао је Чорбин рокенрол. Тада се код многих родила потреба да се измишља и пише нека јефтина, брза поезија, да се о свијету нешто каже и прокоментарише, да се опсује и загалами! За ово је, сигуран сам, крив Бора Ђорђевић.
Сам Бора све то вријеме није живио негдје у неком двору или одвојен од биједе и пропасти већ се у њу потпуно свјесно и до краја бацио и умијешао. Није могао, хтио, нити знао да је избјегне.
Бора Ђорђевић био нам је као буквар и пјесмарица, а ефектне риме у стиховима које почесто нисмо ни разумјели формирале су можда не толико музички укус колико поглед на свијет.
Тај поглед на стање ствари на свим нивоима веома је чврсто и јако дефинисан у Бориној поезији и он се суштински своди на опис живота и афирмацију борбе несавршеног, као миш слабог, скрајнутог човјека против лопова и бараба, на истрајавање малих против великих и опасних, на борбу истине и правде против лажи и зла, узалудну, често смијешну и одрпану, карикатуралну.
Та Борина истина је узвик, који гласно виче упомоћ! Неувијен и жесток као посљедњи вапај дављеника који не жели да се преда. У његовој најпознатијој пјесми, химни потлачених на свијету, након апокалиптичне визије у којој се сугерише анђелу (можда Христу) да погледа свој дом који је уништен свим могућим гријеховима и услиши молитве (хришћанска смиреност) слиједи узвик који долази из плућа једног невољника и човјека који не зна да окрене други образ, већ куне као жена: Дабогда поцркали душмани!
Борина поетика имала је неколико главних мотива и исходишта: борбу за истину, нервозу и тежину градског живота, поготово оног на маргини, жене/љубав и политику.
Замјерило му се, а често с правом, што се превише бавио овим потоњим, не успијевајући да понеку доскочицу која му је пала на памет, а звучи као мастан виц, пропусти и не запише, а касније је и објави. Није све морало да буде објављено, али Бора Ђорђевић није знао како да направи брану бујици стихова који су навирали из његове главе и искуства.
Постоји снимак када се у Београду 1990. године сретну Чорба и Азра, па Бора – у оној описаној пози са руком савијеном и проповједнички окренутој према саговорнику – Џонију Штулићу, рецитује пјесму која ће ускоро постати хит по имену “Ал Капоне”, наговарајући Загрепчане, на шта су они пристали, да отпјевају бек-вокале. Тада чујемо да је “Ал Капоне” изворно написан са много више строфа и да је Бора у стању да римује и рецитује до судњег дана.
Бора Ђорђевић је у посљедњој деценији (деценијама) СФРЈ писао и пјевао о лажима и распаду и “Рибља чорба” је била бенд која пророкује трулеж и крај епохе. Џукеле, барабе, ђубрад, мамлази, “Бранковићи”, слабићи, понављачи ђаци, курве и ђанкозе, смрадови (звучи и сада познато?) – Бори као да се не прашта што је већ тада сачинио извјештај из друштвеног дома, али дома који није био поправни.
“Чорба”, популарна истовремено када и “Нови талас”, као да декламује списак свих рупа, свих хаварија, слику једног социјалистичког гета (али не само политичког и друштвеног, већ и вриједносног, психолошког), која је све до тада уљепшавана различитим украсима међу којима је била и домаћа забавна музика. Симболичан Борин прелазак из акустичног раја питомих југо-хипика догађа се пјесмом “Лутка са насловне стране” која доноси јасноћу израза и пуна уста пунокрвних, директних, ефектно римованих ријечи.
Када се распала Југославија односно свијет у којем су наши рокери постали звијезде без преседана и уживали славу сличну као њихове колеге на Западу, свако је мање више изгубљено лутао, бирајући пут. Ђорђевић се кроз деведесете претумбао невјешто, не избјегавајући ништа и за њега се залијепио сваки стереотип (Србин-националиста, звездаш, сељак, алкос, четник), а њему је – како је то лијепо написао Рамбо Амадеус – било блам и испод части да се вади (а зашто би?)
Већ помало је заборављено да је Бора Ђорђевић био опозиција тадашњој власти и на једном албуму извријеђао Миру Марковић. Из тог времена потиче и једна тешка и необична, такође заборављена, антиратна балада, “Збогом Србијо”.
Након 5. октобра када је све постало могуће, почели су фестивали, концерти, гаже, али и жирији на “Пинку” и у “Звездама гранда”, због чега су најтврђи “чорбисти” сакривени плакали од муке. Била је то претеча данашњих реклама за кладионице и горак подсјетник да је забављачки хљеб тежак и да се некад мора бити мечка у циркусу.
У Влади Војислава Коштунице Бора Ђорђевић био је ангажован као савјетник у министарству културе, али не дуго. Често је у медијима брбљао све и свашта и када су га питали и када нису, али у свему томе дао је једну кратку и тачну дијагнозу о томе да су у демократској Србији паре спојиле оне који су послали Слобу у Хаг и оне који су били Слобини, тј. да су елите из деведесетих и двијехиљадитих нашле заједнички интерес, као што га елите увијек нађу.
Бора је од почетка “Рибље чорбе” био први прави политички пјесник и рокер код којег се препознаје оптерећење нашег човјека домаћим и свјетским политичким збивањима. Из пјесама “Рибље чорбе” разазнају се наслови из осамдесетих година, а у Борином начину изражавања било је нечег новинарског, хроничарског, афористичког и колумнистичког и да није постојала форма модерне музике лако би га човјек замислио у том свијету.
Чачански син, Моравац и Србијанац од главе до пете (али пун разумијевања, радознао и широк) Бора као да је имао нерашчишћен генерацијски сукоб са петокраком. Међутим, Бора је кроз своје пјесме јасно циљао и гађао једну лажну и покварену страну (тоталитаризам и партијашење) идеолошки обојеног режима док је истовремено, по осјећају и изразу, био сасвим на страни поштених радника и сељака.
Ако је постојала једна таква подјела југословенских бендова, онда су “Чорба” и Бора по темама, поетици и начину изражавању припадали реалистима. Иако у центру, истовремено су припадали рубовима и периферији. Београду, али и његовим сутеренима. На страни човјека и његове невоље. Слично као “Азра”. Као контраст из осамдесетих ту су бендови који су били више елитистички градски феномен, као нпр. “Идоли”, који су изгледали као прототип урбаних гимназијалаца који ће студирати умјетничке смјерове. Бора иде у свијет градских пропалица и маргиналаца, као Драгослав Михаиловић, у подруме невидљивог Београда и истовремено се бави једном општом сликом ствари и нервозама ондашњег живота.
Са својим тоалетима иза станица, поткровљима, влажним собама, шанковима, жестоким алкохолним пићима, а посебно вагонима и вагон ресторанима, Бора је ближи совјетским бардовима и америчким фолк музичарима и рокерима него генерацијским колегама из Београда.
За све то вријеме Бора Ђорђевић ствара јединствене љубавне пјесме за које постоји неподијељена симпатија. Написане наизглед из мачо угла усамљеног љубавника и одрпаног плејбоја оне су у ствари нешто друго: један непрекинути еп о женама (“ево ти за такси, бринуће се твоји”), у којем Ђорђевић не пропушта да на најоштрији начин критикује себе да је лош и недовољан (увијек помало у кукњави) и како није ништа заслужио, јер “не продаје звезде ни шарене лаже”, и “не умије у двоје да траје”, Ђорђевић је увијек у ватреном покушају да буде у истини и да не лаже, па ни о мушко-женским односима.
Увијек близак и пун разумијевања према женама, поготово онима које већ знају шта је живот и не крију боре, Бора у најљепше љубавне пјесме увијек додаје контраст таман у оном моменту када постоји па макар и назнака романтике. Док свиће изнад Цркве Светог Марка и чистачи перу улице, сукња је у прашини и лишћу, она је форсирала коњак и “добро јутро” звучи као иронија и слаба утјеха.
Не спорећи љепшем полу огромну моћ над мушкарцима и не одустајући од заљубљивања Бора и у 21. вијеку признаје да жена може принца да претвори у жабу (од поштеног човека да направи барабу).
Када је умро, лидер, текстописац и кантаутор рокенрол групе “Рибља чорба” изазвао је исте оне расправе, које су биле на снази и када је био жив. Да ли је Бора издао рокенрол и да ли је издао себе?
Уморан, болестан, никакав и досадан, Бора Ђорђевић је био жив на сцени до самог краја. Заборавља се да је прије свега био пјевач у бенду и његова истрајност је посљедњи и једини прави доказ оданости музици и покрету чији симбол је електрична гитара и дуга коса.
Као живи споменик пјевао је док је могао и док га нису сахранили, сваког викенда, град за градом, фестивал за фестивалом, концерт за концертом, од првог до задњег албума. Бора је био онај који је вриједности и истине тестирао на улицама, парковима, у поткровљима, сутеренима и кафанама. Тамо гдје су људи, гдје је гужва, или самоћа и хладноћа, гдје смрди и базди, гдје се испарава.
(Пред крај је затражио паузу у Словенији, том острву еколошке одговорности и бриге за животну средину).
Док су га спуштали у раку полу савијена рука је остала у оном положају којим се држе оловка или цигарета као да ће доле из гроба брбљиви Чачанин опет кренути да изрецитује и отпјева да је равнодушан и насмије се и заплаче над собом и људима.
У тој пози, као испред микрофона, Бора Ђорђевић у свом карактеристичном стилу, досађује анђелима чуварима небеских капија и декламује од почетка:“Погледај дом свој, анђеле, скини паучину с очију, видећеш призоре потресне, видећеш несрећне и болесне, видећеш чемер смрт и јад“.
Нема сумње да ће их убиједити да отпјевају бек-вокале.
