Недуго послије септембарског издања Индикта, редовни професор политичке теорије на Универзитету у Бањој Луци, Александар Савановић, написао је за портал Бука један врло необичан текст о Хајдегеру. У овом тексту, интерпретација одређених дијелова Хајдегерове филозофије је основ са кога проф. Савановић освјетљава дубоке, „метафизичке“ разлоге недемократских застрањења савремених друштава. Међу тим застрањењима, професор у тексту именује прије свега „тоталитарни пројекат режима у Србији“ и „путнистичку диктатуру“, затим мале локалне диктатуре које опонашају „путинистичку“, и, коначно, „дубоку државу“ која је по проф. Савановићу „најсофистициранија изведба хајдегеровског модела политике“. Коначно, у закључку, професор једним пасусом ликвидира претходну, релативно дуго излагану Хајдегерову аргументацију ставовима „корифеја (нео)либералне мисли“ од који се поименце позива на Фридриха Хајека и Маргарет Тачер.
По чему је, дакле, овај текст необичан? Прије свега по свом антиклимактичном крају. Затим методолошки, и у неколицини појединачних изјава. Коначно, питање Хајдегерове интелектуалне одговорности, које стоји у наслову, остало је потпуно без одговора. У складу с тим, ја ћу се овдје ограничити само на додавање контекста и разјашњење неких конфузија, прије свега мислећи на корист студената проф. Савановића, који вјероватно, као што сам и ја као студент то чинио, прате и читају јавне наступе и ставове својих професора.
Иако је историја Хајдегерове везе са национал-социјализмом небројено пута испричана, читалац ће примијетити да је проф. Савановић својим текстом „много хтео, много започео“ и сразмјерно мало тога довео до краја.1 Ова структурна асиметричност је главна одлика текста. Цинички коментар би се можда могао овако формулисати: оно што је у тексту добро углавном је Хајдегерово, а оно што је професорово углавном није добро. Јер, шта год да се може приговорити Хајдегеровој филозофији и његовим политичким ставовима, а тога има, скок из хајдегеровске метафизичке заснованости тоталитаризма у „метафизички неизбјежну срећну будућност“ либералне глобализације и људских права, као што то, без побијања Хајдегерових аргумената, чини проф. Савановић – врло је необичан. Исто тако су необичне и мисаоно врло слободне асоцијације о Украјини, БДП-у и критика Вучићевог режима.
Према проф. Савановићу, Хајдегер је бриљантан мислилац, он је исправно схватио позну модерну послије „смрти Бога“ и за ту своју „моћну филозофску нарацију“ он даје те и те аргументе; а затим, Хајдегерови закључци су мрачни, он је опасан и страшан песимист, дакле, он није у праву. Већ овакво држање би бацило извјесну сјену на интелектуалну храброст субјекта који тако резонује, и без чињенице да се у неувјерљивој критици Хајдегера којом проф. Савановић закључује свој текст, као deus ex machina уводи и једна Маргарет Тачер.
То је, дакле, разлог зашто проф. Савановић свој однос према Хајдегеру одређује енглеском синтагмом love&hate. Love стоји за Хајдегерово бриљантно мишљење, а hate за његове мрачне закључке. Такав однос према Хајдегеру је заједничка карактеристика масе либералних и лијевих интелектуалаца, чију фасцинацију Хајдегером надилази можда само фасцинација Карлом Шмитом, од кога је политичка афилијација такође довољно позната. Али устукнути пред Хајдегеровим закључцима зато што су страшни, није достојно интелектуалца, а нарочито интелектуалца чија је академска каријера, према библиографији са странице Универзитета у Бањој Луци, започела радом о Ничеу, кога је и Хајдегер врло цијенио, и који је своју интелектуалну храброст да „гледа у амбис“ и „игра над понором“ – платио помрачењем ума, као, уосталом, и други велики извор и покретач Хајдегеровог мишљења – Фридрих Хелдерлин.
***
Проф. Савановић је потпуно у праву кад одбацује тезу да је Хајдегер постао луд или глуп, као и сувише лак одговор на тешко питање. Међутим, када наводи само сажети, увредљиви коментар „његове славне студенткиње“ Хане Арент – да је Хајдегер, просто, будала – онда је тај навод, без контекста, непотпун, и неправедан и према Хајдегеру и према Хани Арент. О томе једна suum cuique дигресија у наставку.
Хана Арент је такође имала непосредан и интензиван love&hate однос према Хајдегеру: она није само „славна Хајдегерова студенткиња“ него и његова муза и љубавница и, по Хајдегеровом властитом, каснијем признању својој жени Елфриде, страст његовог живота. Осамнаестогодишња Хана Арент, била је 1924/1925. два семестра Хајдегерова студенткиња у Марбургу, и тада пада главни дио ове тајне романсе између професора и студенткиње, са повременим, исто тако тајним, љубавним сусретима и касније до краја двадесетих година. Романса је, пак, обиљежила обоје љубавника до краја живота. Читава повијест овог дугог, дубоког и врло сложеног односа, који је Хану Арент и фундаментално стваралачки обликовао, и утолико је идејно-историјски релевантан, може се прочитати у одличној Хајдегеровој биографији од Ридигера Зафранског Мајстор из Њемачке: Хајдегер и његово вријеме.
У свијетлу овог личног односа треба читати и неке увреде које је Хана Арент повремено изговарала о Хајдегеру, као и Хајдегерово упорно, доживотно јавно ћутање о Хани Арент. За природу „Хајдегеровог застрањења“, које је тема текста проф. Савановића, много су релевантније друге двије оцјене које је о Хајдегеру оставила Хана Арент.
У кореспонденцији послије Другог свјетског рата, Хана Арент и Карл Јасперс су се сагласили да је Хајдегерова морална личност остала недорасла његовој интелектуалној величини и страсти. Али док Јасперс у једном писму из 1949. одређује Хајдегера као загонетну „нечисту душу, која у неискрености види баш нешто чисто“, Хана Арент у свом одговору пише: „То што Ви зовете нечистим, ја бих назвала безличношћу, али у дословном смислу да он уопште нема карактер, а тиме поуздано и никакав посебно рђав карактер. При томе он живи у једној дубини и страсти које човјек тешко заборавља.“ Хајдегер је овдје, по Арентовој, један страствени нихилист, готово један филозофски Ставрогин, што би објаснило тамну харизму „филозофског принца“ о коме је шапутала Вајмарска филозофска република, и која је фатално привлачила и самог Јасперса, и Арентову, и многе друге осим њих.4
На другом мјесту, у јесен 1969, у предавању за Баварску радиотелевизију поводом Хајдегеровог осамдесетог рођендана, Хана Арент интерпретира „Хајдегерово застрањење“, како га схвата професор Савановић, у свијетлу његовог фундаменталног филозофског држања у свијету; тј. у свијетлу преузимања „чуђења или удивљења пред једноставним“ као трајног егзистенцијалног хабитуса. Само мањина великих филозофа је у стању да живи, одвојена од свијета – што је нужна посљедица, на овој вишој духовној фреквенцији перманентног чуђења, или удивљења пред једноставним. За ово је потребна огромна отпорност духа, или савременијим језиком – нервног система, која је не-филозофском грађанину потпуно непозната.5 Ми који судимо из не-филозофске перспективе тешко можемо избјећи да нас, рецимо, по њиховом поновном ступању из мишљења у свијет, Хајдегерова или Платонова веза с тиранима вријеђа или љути, али је склоност тиранима, по Арентовој, особина која се може доказати код свих великих духова, с Кантом као исто тако великим изузетком. Хана Арент закључује: „А код ове мањине је, даме и господо, напосљетку свеједно куда ће их олује њиховог времена однијети. Јер олуја, која хуји кроз Хајдегерово мишљење, попут олује која кроз миленијуме још долази до нас из Платоновог дјела, нема поријекло у свом вијеку. Она долази из древног, а оно што оставља иза себе јесте довршеност, која, као и свака довршеност, поново пада у древно.“ Позном Хајдегеру од позне Хане Арент – једна готово патетична апологија, која нуди и један сасвим конкректан одговор на питање проф. Савановића о „Хајдегеровом застрањењу“.
***
Сваки покушај да се политички и друштвени систем објасни из „метафизичког принципа“ је интелектуално опасан подухват. Он сугерише једну врсту детерминизма која кореспондира са старим филозофском проблемом између fizisa и nomosa. Кад се одбаци природно или метафизичко заснивање, онда се номос, тј. све друштвене и државне институције, разумијевају као производи слободне људске дјелатности. Парадигматски, као и у готово свим другим филозофским идејама, стоји овдје позни Платон у Законима супротстављајући природи умјетност, тј. људску дјелатност, која производи законе (889D-E); а пратећи овај примјер, први теоретичари модерног либерализма елиминисали су Бога и природу као легитимацијске изворе поретка хипотезом људске дјелатности – друштвеним уговором.
Главни методолошки приговор тексту проф. Савановића јесте то што он користи Хајдегерову филозофију технике за објашњење неколицине тачно одређених политичких режима, од којих нас овдје занима „тоталитарни пројекат режима у Србији“. Објашњење политичког система из једног метафизичког принципа мора да захвата дубље и шире од појединачних политичких система као што су „путинистичка диктатура“ или „тоталитарни пројекат режима у Србији“. Оно мора да аргументује типом а не појединачном инстанцом.
Или постоји мноштво партикуларних метафизика технике, као српска, руска итд. које производе појединачне тоталитарне поретке, или уопште нема разлике између стабилних демократија и тоталитарних режима, јер један исти “метафизички принцип” дјелује као узрок. Тада мишљење остаје, као и досад, у „пољу лишеном разлика“. Отвара се питање: како су се друштва која су истовремено колијевке и највиши примјери господарења технике у свим областима живота отргле судбини тоталитаризма? Како је поништено дејство метафизичког узрока у стабилним демократијама 20. вијека, као што су америчка и енглеска, као високо техничким друштвима? Једини одговор је да су месијанске фигуре Роналда Регана и Маргарет Тачер разбиле “метафизички” ланац узрока и посљедице.
А ако су „путинистичка диктатура“ и „дубока држава“ једно те исто, коју онда сврху у таквом контексту, као, уосталом, и у хоризонту неолибералног мишљења коме припада проф. Савановић, има његова критика да се тоталитарни пројекат у Србији „не оправдава ‘морално’ – напротив, он је морално гадан – већ искључиво својим капацитетом да обезбиједи (наводни) раст“? Ово је утолико чудније јер професор поуздано зна Макијавелија, и, колико је познато, цијени наслијеђе најотворенијег и најдаровитијег Макијавелиста модерне српске политике – Зорана Ђинђића; чудно је и због тога што економска филозофија неолиберализма почива управо на тврдњи да нуди најбољи оквир економског раста, што је Вучићева економска политика врло либерална, и што је проф. Савановић у тексту из јануара 2023. о рату у Украјини пошао од БДП-а као елементарног вектора снаге држава и главне детерминанте свјетске политике.
Коначно, као неолиберал, професор сигурно зна за парадокс те политике да на економској страни ствара асиметрични раст и моћ корпорација у друштву, које онда радикално ограничавају слободе појединца због чега их је Чомски означио приватним тиранијама, а Сораб Амари, са супротне идеолошке позиције, прије годину дана објавио добру књигу са готово идентичним закључцима (Sohrab Ahmari, Tyranny, Inc.: How Private Power Crushed American Liberty – and What to Do About It).
***
Сва ова питања, међутим, остају без одговора, као и проблем Хајдегерове одговорности уколико је он само регистровао нужности у оквиру своје филозофије. Хајдегер овдје служи само као подлога да се денунцирају одређени политички системи, а затим да се ликвидира једним (нео)либералним концептом који проф. Савановић опет проглашава за „метафизичку нужност“.
Постоји раширена тенденција међу српском либералном интелигенцијом да претјерује у својим оцјенама. Моја хипотеза је у томе да је духовна структура главног дијела ове интелигенције романтичка, што значи да она тешко подноси свакодневицу, и хтјела би да је она и страшнија, како би и отпор тој стварности био херојски. Као што дјечак, а по Ирвингу Бабиту сва дјеца имају романтичку духовну структуру, види змаја у својој соби – затим га дрвеним мачем пробада.
У Србији данас не постоји никакав тоталитарни поредак, и, изван овакве хипотезе о романтичкој духовној структури, необично је да то говори један универзитетски професор са факултета политичких наука. Постоји маса средњих, тзв. хибридних теоријских ознака савремене политичке теорије, које је професор могао да наведе, као што су, рецимо, фасадна демократија, информациона аутократија или спин диктатура.
Ове концептуалне ознаке се боље слажу и са још једном омиљеном тезом српске либералне интелигенције, по којој режим подржавају масе необразованих и неинтелигентних, а опозицију мањина интелигентних и образованих, јер се то, углавном, у политичкој теорији и истиче као структурна особина ових режима. У центру ових система налази се систем контролисаних медија које и проф. Савановић критикује под шифром PINK/Happy. Али и ван контекста теорије о „пољу лишеном разлика“ можемо поставити питање: има ли разлике између „необразованих“ који уживају у Задрузи и „образованих“ који уживају, рецимо, у хумору Зорана Кесића? Образовање грађана у критичком мишљењу поуздано би водило одбацивању оба пола ове некултуре.
Хајдегер је несумњиво врло важан мислилац за разумијевање позне модерне. Али оно што је о политичком систему из његове филозофије изводио проф. Савановић нажалост припада теорији у пејоративном значењу ријечи. Професор је готово све главне ставове из текста могао саопштити без “метафизике”, и служећи се, рецимо, појмовним апаратом на трагу Макса Вебера који би сасвим остао у хоризонту друштвених наука.
Зашто се проф. Савановић одлучио за Хајдегера? Он на почетку каже да су га још као студента фасцинирале „дубина, јасноћа и снага његових мисли, те нарочито моћни језик којим је говорио.“ Дубина и снага – разумљиво, али јасноћа? Тешко да се то може рећи за Хајдегерову филозофију. Бертранд Расел, као аполонска, чисто просвјетитељска фигура, којој је све што је нејасно одмах и мрско, посветио је у својој Мудрости Запада Хајдегеровој филозофији један мали пасус са овим реченицама: „Врло специфична у својој терминологији, његова филозофија је крајње неприступачна. Човек не може а да не посумња како се језик ту разуларио.“ (Ово нарочито важи за преводе Хајдегерових дјела; оригинали су много експресивнији и бољи.) И управо ту је опасност: говорећи о идиосинкратичности Хајдегеровог језика, професор филозофије и директор Хајдегеровог института у Вуперталу, и издавач Хајдегерових Црних свесака, Петер Травни, пише да је код читања Хајдегера неопходно да читалац увијек стоји на одређеној дистанци, и нарочито да не дозволи да буде заведен снагом његовог језика. Можда је и проф. Савановић остао невезан за јарбол слушајући сирене овог Хајдегеровог језика.
Умјесто теорије, која или лебди изнад свог предмета критике, као у овој анализи проф. Савановића, или се спушта испод њега, као у случају карикатуралног обликовања предмета с којим се онда презриво разрачунава, али га у оба случаја не погађа, либерална ангажована критика мора прије свега да постане конкретна и да се и стварно спусти у друштво којим се бави. Само с тог мјеста она ће на прави начин да види, и, можда, погоди своју мету.
А то је она, до сада, врло ријетко чинила.
