Србија је у посљедњих десетак година доживјела праву хиперпродукцију серијског играног програма. Тематизовало се све, а зачет је тренд романсирања догађаја из нешто скорије историје.
Прво је препознат мелодрамски потенцијал животних прича митских личности народне музике, Томе Здравковића, а затим и Џеја Рамадановског.
Истовремено, сценаристи и режисери нису одољели ни нешто контроверзнијим темама које чињенично још увијек нису до краја разријешене. Очекивано је да мало шта може остати нетакнуто од продукцијске машинерије којој стално треба нови садржај.
Серија “Породица” (2021.) бави се хапшењем и изручивањем Слободана Милошевића Хашком трибуналу 2001. године, а од новембра се на малим екранима приказује “Сабља”, серија која кроз осам епизода такође прати догађаје из недавне прошлости – убиство премијера Србије Зорана Ђинђића и ситуацију у земљи прије и након 12. марта 2003. године.
Аутори напомињу да је у питању драмска интерпретација стварних догађаја – плод маште и креативне слободе аутора: „Главни ликови су измишљени, а неке сцене резултат су претпоставке, умјетничке обраде и не представљају објективну истину“.
“Сабља” је поштено урађен трилер, али којем су догађаји које третира материјал и полазна основа за драматизацију и радњу која се одвија у интензивном ритму и увлачи гледаоца да прати епизоду за епизодом. Пошто период којим се бави није далеко гледалац ће лако уочити колико је филмски језик поједностављен и не може да пренесе сву стварну густину догађаја, људи и веза. Нити да их, што је често српском гледаоцу нејасно, објасни заувијек и дефинитивно.
У том смислу серије дјелује анестетички, али о као подсјећање на једну трауму коју је нација доживјела убиством истакнутог политичког лидера и пратећи осјећај несигурности, реалне и психолошке кризе (осјећају трауме није одмогло ни што је серија премијерно приказана 2. новембра увече на дан жалости због погибије 15 људи у рушењу надстрешнице на Жељезничкој станици у Новом Саду).
Једно подземље се рушило и у паду закачило репом јунака из савремене српске политичке антике. Међутим, очекивано, у српској јавности серија је изазвала реакције и коментаре, као и емоције, те поређења са неким утврђеним чињеницама и догађајима из периода који третира.
Шта су били мотиви починилаца и да ли су то стварно били они? Ко је још имао мотив за гнусни чин? Један такав догађај у јавности оптерећеној могућностима завјера и на територији укрштања јаких интереса, неће престати да генерише неколико интерпретација.
Може се рећи да „Сабља“ даје свој допринос већ успостављеној митологизацији односа из тог времена, у кругу: држава, службе безбједности, организовани криминал. Ово није документаристика, али кривица се сугестивно приписује такозваној “дубокој држави”. Колико је да држава дубока?
Занимљиво је да се у серији “страни фактор” скоро па не појављује, као једна од сила која има огроман утицај на Србији у оном (тако и у овом) времену. С тим у вези окружење у којем актери дјелују и притисци које трпе нису јасније приказани.
На “Сабљу” би се добро надовезала једна серија “Ђинђић”, са нешто другачијом, политички детаљнијом причом. Или, на примјер, серија “Државна безбједност”.
Криминал се данас у нашим земљама интернационализовао па дилери хероина и отмичари из Сурчина и Земуна изгледају као оронули ликови из музеја деведесетих. О томе је већ снимљено и превише (афирмативних) серија.
Даљој митологизацији тзв. дубоке државе и служби доприносе и саме институције. Прије двије године у Србији је покренута петиција да се свим грађанима омогући увид у архивске документе служби државне безбједности јер слободно могу да их користе само научни радници, а за све остале држављане Србије важи другачије правило. Директору Архива Србије дато је дискреционо право коме ће, а коме неће дозволити увид у документа некадашње Удбе.
Посљедица тога је да појединци нису могли да потраже и добију нпр. информације зашто је неког њиховог претка држава прислушкивала и пратила, још давно прошлих, педесетих година 20. вијека.
Игра сакривања и даље траје. То је доказ да моћ воли да се заснива на бивању у сјенци и да се боји свјетла. У сјенци је често и утицај. Останак у сфери мита производи низ прича и нагађања и непрестаних питања.
Међутим, ново вријеме је донијело још једну непланирану ситуацију. Она се пројављује у једној, све опширнијој, све дубљој транспарентности. Природа развоја политичког друштва и медија, те непрестано повезивање различитих тачака и слика у реалност сакривање чини све тежим послом. Појављује се осјећај као да је све познато, као да све везе постају видљиве. Ако само мало приближи и погледа, испод површине воде лако се назиру црна и сива леђа риба које заједно пливају у виру.
Овакав “организам” настаје, вјерујем, јер постоји у сличном, али ширем окружењу. У простору на који дјелују исто тако нетранспарентне јаче силе, због својих интереса. У таквој узбурканој води сталног настајања и нестајања слабијим државама није лако да успоставе границе у реалном и институционалном простору.
Државе које припадају политичким и безбједносним блоковима слабије су изложене овој појави. Опредјељење за циљеве групних организација ситуацију чини јаснијом и ту је мања склоности ка авантуризму у колоплету укрштене економске, политичке, информативне и моћи криминала. Али ни оне се не отимају од утиска да свака држава постоји на површини, али да има другу, криминалну, тамнију страну, која дјелује у мраку.
Код нас постоји фасцинација криминалом и безбједносним службама и она је изродила цијелу медијску нишу пуну исповијести некадашњих припадника различитих организација, војних и цивилних, па се поставља питање како филмска продукција до сада није чешће и детаљније третирала овај свијет.
Можда зато што је он још увијек жив? За разлику од Милошевића и Ђинђића.
