„Mr Trump goes to Washington again“ као и Џејмс Стјуарт у Капровом филму из 1939. године по други пут је изазвало невјерицу и страх. Као и прије осам година када је ступао у „змијарник“ много тога се наговјештавало, од успона деснице и популизма, смрти НАТО пакта до потпуне ријалитизације политике. Већина од тих феномена дубоко се укотвила у свјетском систему, нарочито послије пандемије Ковида 19. И сада, када је Трамп опет побиједио, срушивши цијеле прогностичарске системе, снове појединих теоретичара и политичара и формуле универзитетских професора, страх је опет оправдан. Страх од неизвјесности, од непостојања шанси за имплементацију обећања и највећи страх од рата. Трампа су исти ти, из којих је говорио страх, карактерисали фашистом или националистом, у одређеном контексту и нацистом, јер би то Американцима требало да симболизује апсолутно зло, без обзира што је показано колико су то празни означитељи. Као и у Европи која је примарно, стереално, страдала од фашистичке солдатеске, термин фашизам се користи за пуку денунцијацију противника, и ништа више од тога. Хана Арент је давно говорила шта се дешава са терминима попут тоталитаризам, слобода, правда, демократија када се често (зло)употребљавају – дешава се тотална банализација. У епоси краја метанаратива, банализација је преузела кормило и запосјела готово све кључне термине који описују зло, па и фашизам.
Естетика баналности
Француски филозоф Ги Дебор, давне је 1967. године написао епохално дјело „La société du spectacle“ (Друштво спектакла), и у 221 тези представио модерно капиталистичко друштво. Упоређујући параграфе из 1967. и живот који живимо, готово уопште не видимо разлику. Оно што Дебор пак није разматрао јесте феномен ријалитија који је, код нас, један од првих вјесника неолибералне капиталистичке привреде и приватизације интрига, али није ни морао.
„У основној активности спектакла – интегрисању свих флуидних аспеката људске активности и њиховом преласку у чврсто стање, у изокретању свих живих вредности у чисто апстрактне вредности – препознајемо свог старог непријатеља, робу. Нешто, на први поглед, тако тривијално и очигледно, а опет тако сложено и пуно метафизичких нијанси.“ У друштву спектакла све је Холивуд, све је слика и све је шума симбола. Супстанцијална вриједност у капиталистичком друштву не постоји, јер постоји само вишак вриједности којег производе слике и забава, и којег присвајају медијске куће, односно њихови шефови. Како Дебор тврди, спектакл је „прешао праг сопственог обиља“.
У предсједничкој кампањи којој смо свједочили, видјели смо да правила не постоје, да је свака уљудност и умјереност убијена, да су профит и побједа светији од било какве разумне естетике, а самим тим и етике. И Доналд Трамп и Камала Харис се налазе на истој стани економске базе. Обоје су загрижени капиталисти који су спремни да тај режим бране и оружјем.
Оно о чему се више не расправља јесте доминантно продирање политике у тржиште и економију. Прије само десетак година то би била права јерес. Сјетите се само колико је времена требало да реганофили и бушевци буздованом у главу бију сиромашне остатке кејнзијанизма из периода предратног Новог договора. Сада је политика та која озбиљно вршља по слободном тржишту, што је јасно још од 2008. године када је наступила терминална фаза неолибералног капитализма.
У том општем надметању, Доналд Трамп није бирао ријечи. Од „глупаче“, „упитне црнкиње“, „лијене“, „будале“, итд. Камала Харис је са друге стране узвраћала класичним денунцијаторским оружјем, „фашизам“, „мизогинија, „хомофобија“. Уз то, оба кандидата око себе су окупљали звијезде из различитих свјетова. Присјетите се Трамповог скупа у центру Њујорка, у Медисон-сквер-гардену и свих оних личности који су употпуњавали спектакуларну слику за коју је, на крају, гласала радничка класа свјетске империје. Фатаморганични кечери, неартикулисан Илон Маск, једва видљива Меланија Трамп, потом Порториканци и Хаићани гладни кућних љубимаца, употпуњавали су слику која је требало да пошаље поруку мира свијету и јачања Америци.
У плавом табору, Камала Харис је око себе окупила „пробуђене војнике“, пријатеље озлоглашеног Шон Комбса и његове парти-пријатеље, попут Џенифер Лопез. Потом је користила банализован појам „слободе“ као да има патент над њим кроз пјесму Бјонсе, допунивши слику Лејди Гагом, холивудским естаблишментом, и својим опојним смијехом.
Након избора, добили смо Доналда Трампа који више ни по чему не припада анти-естаблишментској структури у Америци. Након провизорног образовања свог кабинета видимо да исти више личи на ционистички скуп и јавни покрет за уништење Ирана, него администрацију која ће се борити за мир у свијету. У друштву спектакла ниједно обећање није Обећање, у таквом друштву нас ништа не везује на испуњење било чега. Економски закони све обављају усмјеравајући нас у правцу испуњења врховне агенде империје.
Радничка класа у походу на либералну државу
Одмах по изненадној побједи Републиканаца стари империјални кормилари су опет подигли своја гусарска једра и похитали да пишу нове епохалне прогласе. Један од гусара је натурализовани Американац, од ђеда Јапанца који се борио против Руса 1905. године, одрастао као припадник средње образоване класе, Франсис Фукујама. Након списа о апсолутном тријумфу капитализма рушењем Берлинског зида проглашавајући „крај повијести“, све до данас се борио са чињеницом да је све тачно, осим тога да смо дошли до краја повијести. Први који су оборили његову тврдњу су били Срби, доказујући у ратовима за југословенско насљеђе да је дијалектика жива и непобитна чињеница. Након почетка Специјалне војне операције 24. фебруара 2022. године овај гусар се накратко јавио текстом „More Proof That This Really Is the End of History“, са потпуно неуспјешним тврдњама да је овај рат показао слабост тзв. ауторитарних режима.
Након предсједничких избора 2024, Фукујама је прогласио „крај либералне демократије“. У тексту за Фајненшл Тајмс под називом „What Trump unleashed means for America“, Фукујама тврди да су Американци одбацили либералну демократију. Он је, као самопроглашени интелектуални див, сматрао да је 2016. година аберативни процес који је заустављен Бајденовом побједом 2020. године, истичући да су те четири године само ноћна мора.
Њему пак нису проблем средњекласни бијелци или латиноси који су гласали за Трампа, већ радничка класа. Радничка класа ће убити либералну државу, највећу капиталистичку империју.
Радници, како Фукујама тврди, не вјерују више љевици. Та популација махом гласа за Лепенову или Мелонијеву, а сада и за Доналда Трампа. Као и увијек, тако је и сада неолибералним гусарима проблематична радничка класа, нарочито она образованија која би требало да буде свјесна какав је метак испалила, и за шта је жртвовала либералну демократију друштва спектакла.
