У уторак, 5. новембра, свијет се зауставио и окренуо према Вашингтону. У условима међународне политичке кризе и ратова на Блиском истоку и Украјини, Доналд Трамп је побиједио на америчким предсједничким изборима за свој други мандат у Бијелој кући. Док је главни дио земаља Европске уније, са изузетком Мађарске, с разочарењем дочекао одлуку, Срби су углавном поздравили Трампову побједу, а предсједник Републике Српске је прославио у правом смислу ријечи, и сликао се испред Палате Републике у МАГА качкету.1
У српском колективном памћењу је амерички интервенционизам деведесетих година, идући свуда на штету српских националних интереса, оличен у Демократској странци и Клинтоновој администрацији. Коментари актуелног демократског предсједника Џоа Бајдена за вријеме агресије на Савезну Републику Југославију довољно су познати и до данас се дијеле на мрежама. Под Бајден-Харис администрацијом су непослушној политичкој класи у Републици Српској уведене санкције.2 Са друге стране, позната је блискост предсједника Србије Александра Вучића са неким људима из најближег окружења Доналда Трампа, као и пословни контакти српске владе са Трамповим зетом Џаредом Кушнером, који имају и извјесне политичке рефлексе. Прије свега: мултимилионска инвестиција људи из најближег окружења предсједника Сједињених Држава у Београд, сугерише да би Србија и у могућој ескалацији сукоба била заобиђена, јер је плашљивост структурна особина капитала. Александар Вучић је само пет дана након избора разговарао телефоном са Доналдом Трампом, а мађарски премијер Виктор Орбан, који је Трампу још ближи, први је спољнополитички савезник предсједника Србије.
С обзиром на ове основне чињенице, сасвим је разумљиво српско расположење према новом америчком предсједнику, односно нерасположење према пројектованој Бајденовој насљедници Камали Харис. Ја нећу да кажем да је то расположење погрешно. Трамп је, по свему судећи, нешто повољнији избор по српске националне интересе. Али хоћу да, као сваки туробни конзервативац, покварим забаву: нема мјеста ентузијазму. Америчка спољна политика је од тога мало сложенија. Разлика између Трампа и Харис је прије, по формули коју ми је пренио један пријатељ, разлика између пепсија и кока-коле.
***
Тачно је да је моћ извршне власти у Сједињеним Државама несразмјерно већа у спољној него у унутрашњој политици. Основни разлог за то је сложена структура политичког система која омогућава гранама власти међусобне блокаде. Амерички судија Врховног суда, Антонин Скалиа, видио је у овом систему блокада (gridlock) основну врлину америчког политичког система и кичму америчке слободе. Блокаде, и посљедична спорост система, које фрустрирају партијске и активистичке интересе, с једне стране онемогућавају централизацију власти, и, с друге стране – омогућавају производњу максимално добрих закона који су неминовно резултат компромиса и посљедично подупиру друштвену кохезију. По Скалији, то је истинити Устав Сједињених Држава: устав је дословно структура или састав (constitution) политичког система, а не Повеља о правима која му је придодата, и која, без претходно онемогућене централизације власти, значи мртво слово на папиру.
Тај систем блокада је у спољној политици Сједињених Држава врло потиснут, иако не сасвим ликвидиран, и зато су овлашћења извршне власти у спољнополитичком театру без премца.3 Утолико би полагање наде у предсједника као носиоца спољнополитичког заокрета заиста било рационално засновано. Али то је врло скраћен закључак.
Дејан Медаковић је волио да каже – накнадне памети, пуна гробља. Гробља су исто тако пуна изневјерених надања, а предсједник Сједињених Држава ипак није сила која дјелује у вакууму. Он је прије једна сила, међу силама, која дјелује у организму. И са необичним политичким профилом Доналда Трампа, обликованим у ауторитарном окружењу америчког крупног бизниса, и са претпоставком да он заиста намјерава да изврши радикалне реформе спољнополитичког естаблишмента Сједињених Држава које је јуче најавио послије америчких ATACAMS-а у дубини руске територије, саопштења Владимира Путина о трансформацији конфликта и руског контраудара ракетом средњег домета на Дњепропетровск – четири године мандата су quantité négligeable у животу једног исполинског организма глобалне империје какав су Сједињене Државе.
А ако поставимо и питање његове искрености – јер обмана припада природи посла који се спрема да преузме – цјелина питања се може овако формулисати: да ли Доналд Трамп заиста намјерава да потпуно заокрене америчку спољну политику; и, ако намјерава, да ли је то у стању? Дубоко сумњам и у једно и у друго.
***
Овакво питање се неминовно поставља у ширем оквиру филозофије историје: да ли су историјске промјене дјело великих, херојских индивидуалности или су прије дјело дубоких, безличних сила и процеса? Карлајл је, рецимо, припадао првој школи мишљења, Хегел и Толстој другој школи. На Карлајловом трагу, и Слободан Јовановић ће у Вођима француске револуције писати како човјек не може да савлада револуцију осим ако није један Кромвел или Бонапарта; за Толстоја, напротив, историја је диференцијални рачун бесконачно појединачних воља, и плима тог укупног рачуна носи све пред собом, а највише хероје и велике људе. Код Толстоја, у Рату и миру, Бонапарта је управо зато карикатура, што, ношен плимом времена, мисли да одлучује о току историје. Срби, као у цјелини више романтички него просвјетитељски народ, склонији су херојској интерпретацији историје – и отуда долази и вјера у могућност великог преокрета спољне политике под Трампом.4
Истина је вјероватно негдје на средини. У уводном поглављу једне од најважнијих студија на тему, Елита моћи (Power Elite), Чарлс Рајт Милс пише: „Не историјска нужност, него човјек по имену Труман је, заједно са још неколико људи, одлучио да баци атомску бомбу на Хирошиму. Не историјска нужност, него расправа унутар малог круга људи, довела је до пораза приједлога адмирала Радфорда да се бомбардују трупе прије Дијен Бијен Фуа.“ Елита моћи, узак круг људи који доноси одлуке, по Милсу, није ни свемоћна, као што уображавају и савремене мистификације о тзв. дубокој држави, ни беспомоћни објект пред силом историје, и зато морално неодговорна, него има своју структуру и начин дјеловања доступну социолошком и политиколошком разумијевању.
Предсједник Сједињених Држава је, овдје, врло важна сила у великом организму, или координатном систему сила. Он има одређену самосталност, али је периметар те самосталности дефинисан традицијом и институционалним системом америчке спољне политике. Које су онда главне особине те традиције и институционалног система спољне политике које дефинишу периметар самосталности?
***
Прије свега, америчка спољна политика је у дијелу који се тиче тзв. велике стратегије (grand strategy) углавном традиционално консензуална политика републиканаца и демократа (bipartisan). Политичка поларизација која се лако региструје око питања миграције или абортуса, не постоји кад је ријеч о Израелу, Тајвану или Украјини. Џон Миршајмер сматра да је демократска, Бајденова администрација наставила да финансира већ изгубљен рат у Украјини, само да би пораз Украјине, који је већ извјестан, пао у вријеме Трамповог мандата, као што је Трампова администрација договорила повлачење из Авганистана, али га одгодила до Бајденовог мандата.
У књизи Америчка спољна политика и њени мислиоци (American Foreign Policy and Its Thinkers, 2013), британски историчар Пери Андерсон (Perry Andersson) даје један од најконцизнијих систематичних прегледа америчке спољне политике од њеног оснивања до Сиријског грађанског рата.5 У књизи, Андерсон сецира амерички империјализам анализирајући његове географске, историјске, културне и економско-политичке услове, почињући регистровањем америчке империјалне воље још са Џеферсоном, Монроом и Адамсом, преко месијанизма Вудроа Вилсона, Њу Дила и иституционализације слободне трговине под Корделом Халом (Cordell Hull), до Хладног рата, и, коначно, хуманитарних интервенција.6
Социјално-политички миље велике стратегије у који ступа предсједник Сједињених Држава, и који, по Андерсону нема пандана у свјетској политици, састоји се од трећине сталних, каријерних бирократа, и двије трећине именованих („in-and-outers”) који се регрутују по четрдесет посто из великих корпорација, четрдесет посто из великих правних компанија, и двадесет посто из политичких наука. Ова безбједносна елита Сједињених Држава која се креће у кругу Савјета за међународне односе, Кенедијеве школе на Харварду, Вудро Вилсон центра на Принстону, Брукингса и Карнеги фондације, и између различитих агенција Министарства одбране, Савјета за националну безбједност и ЦИА-е, тј. између извршних политичких и универзитетских позиција и „тинк-тенкова“, у главном дијелу креира и води америчку спољну политику.
Традиција те спољне политике од Другог свјетског рата се пресијавала у терминима containment, rollback, i humanitarian intervention. Централни појам америчке спољне политике, међутим, је безбједност (security), који, замијенивши сувише бирократски појам containment-а од Хладног рата доминира америчком спољном политиком. Као што је Министарство рата трансформисано у Министарство одбране, тако, по Андерсону, и сви ови појмови у регистру су дефанзивна шифра за искључиво офанзивну доктрину америчке спољне политике. Идеологија националне безбједности, по Перију, као, уосталом, и новија доктрина хуманитарне интервенције, еминентно су експанзионистичке.
Ово су, дакле, контуре традиције и институционалног система америчке спољне политике у који ступа Доналд Трамп, обећавајући чишћење неоглобалистичке бирократије „дубоке државе“ и рекалибрирање америчке спољне политике.
Трамп, истина, припада изолационистичкој, антиелитистичкој и антифедералној, џексонијанској традицији америчке политике, у терминологији Волтера Расела Мида.7 То међутим не значи да ће он заиста завршити ратове, или да ће се сасвим окренути Сједињеним Државама, како је најавио у првом говору послије побједе на изборима. Трамп је врло нерасположен према два велика тежишта отпору америчке глобалне хегемоније: Кини и Ирану. Најављени détente с Русијом је већ тиме озбиљно уздрман.
Поставља се питање: да ли руска политичка класа вјерује Доналду Трампу? Ја мислим – не, као што то мисле и Иван Н. Тимофејев и Сергеј Караганов, или, са америчке стране – Џон Миршајмер. Русија, као, уосталом, и Кина, имају заједничко искуство Никсонове интервенцију из 1972. играјући на кинеско-совјетске напетости Маоа и Брежњева. Русија ће знати да искористи смањење америчке војне помоћи Украјини, али у сљедећих десет до петнаест година тешко је замислити значајно одмрзавање односа. Ако се, пак, заоштри трговински рат Сједињених Држава са Европом, реалнији је détente Европе и Русије, мада и он, у цјелини не сасвим вјероватан. Вријеме кризе и несигурности поуздано ће потрајати и по окончању сукоба у Украјини.
***
У дебати Хоризонти између Јана Бремера и Сергеја Караганова, коју је модерирао Вук Јеремић, Караганов је тврдио да свијет проживљава библијска времена трансформације, у којима ће Русија помоћи и Америци, наносећи јој пораз у Украјини, да се трансформише у „нормалну“ велику силу. Као почетак овог конфликта именовао је Караганов, као што је то већ учињено и на овој публикацији, НАТО агресију на Југославију.8 Тај конфликт има, по Караганову, као што то има и по Путину и Лаврову, карактер нулте суме, у коме је посљедично тешко замислити релативно скорији détente између сукобљених страна. Ово је руска перспектива, која је, поред америчке, главни чинилац у конструкцији о Трамповој спољнополитичкој револуцији.
Одређене промјене у америчкој спољној политици сигурно долазе, али оне су, у складу са горе наведеном филозофско-историјском позицијом, више резултат времена на које ће реаговати цијели организам америчке спољне политике, него што ће бити резултат личности и револуције Доналда Трампа. Оправдано је вјеровати да ће се ове промјене за његовог мандата врло мало тицати спољнополитичког курса према српским националним интересима на Балкану.
