Након Другог свјетског рата, обнову Европе на себе су преузеле Сједињене Америчке Државе. Југославија је након резолуције Информбиро-а и раскола на релацији Тито-Стаљин пристала на Маршалов план и на зближавање са Западом, назвавши то „нужним браком“.
Након окретања ка Западу, Југославија је прихватила специфичан облик економије – мјешавину социјализма и капитализма. Самим тим је нагласак са тешке индустрије пребачен на лаку индустрију и потрошњу, производећи робу за широку потрошњу са лиценцама западних компанија1.
Западни начин производње имао је прилику да прикаже све своје најбоље појавне облике на загребачком Велесајму 1957. године, када је поред америчког стајао и совјетски павиљон. Драстична разлика у начину живота Запада и Истока и фокуса на примарности су се приказивали на таквим сајмовима. Испред америчког павиљона постављен је Кока-кола апарат који је засјенио велике совјетске стројеве и привукао највећи број људи. У самом павиљону представљени су најмодернији телевизори, машине за прање веша и посуђа, клима уређаји и други електронски уређаји који су Југославији, у одређеним аспектима, били до тада страни. Циљ павиљона је било „угодно и сигурно куповање“, а централно мјесто је заузимао супер-маркет2. Тада је побједу, по први пут однио конзумеризам за разлику од планске производње.
Борба против југословенског социјализма је почела управо овако – рекламом, утичући на економску базу, а самим тим и на надгрању, која подразумијева, између осталих, политику и правни систем државе, односно државни идеолошки апарат.
Након свих тих економских промјена и приближавања Западу, дошло је до нужности прилагођавања и политичког система државе и унутрашњег обрачуна са структурама моћи заосталих у „прошлом“, тврдокорно социјалистичком систему. Тако је 1963. године донесен нови устав државе. Устав је дефинисао државу као „социјалистичку демократску заједницу“, на трагу марксистичке идеје о одумирању државе. СФРЈ је постала заједница самоуправног социјализма. У процесу либерализације савезни органи нису више надређени него заједнички.3
Након доношења устава смијењене су неке старе структуре, као што је потпредсједник државе и министар унутрашњих послова Александар Ранковић. Са њим је отишла и идеја о јачој федерацији.
Након свих ових реформи, 1965. године, уведен је тржишни социјализам. Југославија је почела да се отвара Западу, да грађани траже робу коју је могуће приуштити само на Западу, од хлача тзв. левиски, до часописа, музике и филмова. То је оно што су Југословени, засјењени Западом, хтјели.4
Како се мијењала надградња?
Модерни начин живота у социјалистичкој Југославији, подстицан постепеном промјеном у начину производње, прихватању Западних грантова и помоћи који су нужно условљавали политичке елите да дају одређене уступке у корист „демократизације“ и „либерализације“ друштва, утемељио се у систему кроз популарну културу, нарочито послије 1968. године. Та популарна култура је подразумијевала музику, филм, а самим тим и идеје и тежње које су се појавиле као кључан аспект отварања социјалистичког друштва.
Совјетски начин производње и пропаганде замијенио је бљештави стил Запада, примамљивији за око и у служби конзумеризма.
Када говоримо у утицају Запада на домаћу музику, прво помислимо на рокенрол, међутим, већи проблем од тога, и својеврсна претеча јесте џез – типичан амерички примјер ширење утицаја. Та музика је означена као музика „отпора и протеста“, некомпатибилна са тежњама власти у затвреним друштвима. Али морамо да нагласимо да Југославија није била ни налик на затворене комунистичке режиме Румуније, Албаније или Совјетског Савеза. Џез је била латентна пропаганда и ширење западног утицаја који је неоправдано стављен у други план због рапидног напредовања рок музике.5
Из САД и Велике Британије незаустављиво је на Исток продро рокенрол. Многе источноевропске државе, као и СССР, (на почетку) су га забраниле, међутим, СФРЈ га је искористила у своју корист и корист легитимације постојећег система. На Истоку су тада тврдили да се ипак западна култура може погодно искористити у сврху утемељења постојећих режима. Доласком рока, Југославија се неминовно либерализовала и тај процес није могла да заустави.
Југословенски пјевачи су већ крајем педесетих и почетком шездесетих година почели да опонашају поједине западне умјетнике, попут Елвиса Прислија, или бендове, попут Битлса (The Beatles) или Ролингстоунса (The Rolling Stones). Новине и часописи су почели да све чешће пишу о пјевачима и бендовима са Запада. Плоче наведених група и извођача су биле најпродаваније. Прихватањем рока, Југославија је Западу показала њену отвореност и либералност, упркос званичној идеологији која је демонизована у Америци као Центру. Посљедица овога је, како је истраживање показало, смањено читање дјела Маркса, Енгелса и Лењина, слабило је интересовање за класике марксизма и социјализма, почео се причати енглеским језиком, те је постао примарни, чиме је побијеђен руски.6
Рок је са собом донио и слободу у моди и сексуалном изражавању. Хипи покрет је поставио темељ за примјену постмодерне теорије на територији Југославије. Мушкарци су почели да носе дугу косу што се сматрало својесврсном јереси, сматрани су хомосексуалцима. Многи нису пуштали такве мушкарце у аутобусе. Жене су, прихватањем феминизма, почеле да носе хлаче и да шишају дугу косу. Дошло је до својеврсне замјене и зачетка тзв. сексулане флуидности. Међутим, ти рок музичари са дугом косом, колоквијално називани „чупавци“, ипак су наступали пред Титом који је показао колико је Југославија отворена за западну популарну културу.7
У једва двије деценије Југославија је транформисала партизанске хероике у рок пјесме.
Филмови и позориште су такође опипавали било народа и приклањали се западњачким начинима снимања, играња, бирајући такве теме, глумце и стил. Холивуд је у нашу културу ушао управо кроз партизанске филмове. Партизански филмови замијењени су вестернима, или остернима – црвеним вестернима. Исте је волио Тито па нису представљали нарочит идеолошки проблем. „Битка на Неретви“ Вељка Булајића снимана је у типично холивудском стилу. У њему је играо и Орсон Велс, а плакат је сликао Пикасо. Филм је номинован и за награду Оскар.8 У позориште је ушао хипи покрет, нарочито у Битеф театар. Мира Траиловић нас је преко „дасака“ спојила са „Косом“, „Фаустом“, односно, Бродвејом.9
У Југославији сте могли да гледате партизански филм и пијете Кока-колу. Такав вид „американизације“ друштва назван је „нужним браком“. Адроно и остатак Франкфуртске школе су посматрали конзумеризам као производ масовне производње у капитализму XX вијека. Иако је одлика капитализма, конзумеризам је постао и социјалистичка стварност. Многи теоретичари сматрају да је управо конзумеризам срушио Берлински зид, само га комунистичке власти нису најбоље схватиле. Југословени су све више почели да купују преко каталога, да бирају страна пића и цигарете, да живе конзумеризам увезен са Запада.10
Конзумеризам је и данас одлика савременог нашег друштва, вјечно транзиционог, у раскораку са временом, малаксалог од криза и чињеничног стања далеке периферије, вољног да преживи промјене свјетског поретка и дочека неки нови свијет.
1 Дуда И., У потрази за благостањем. О повијести доколице и потрошачког друштва у Хрватској 1950-их и 1960-их, Загреб: Средња Еуропа, 2005, 44.
2 Јаковина, Т., Народни капитализам против народних демокрација. Амерички супер-маркет на Загребачком велесајму 1957. године, Зборник Мире Колар Димитријевић, Загреб: FF press, 2003, 470.
3 Димић, Љ., Историја српске државности: Србија у Југославији, Београд: САНУ, 2000.
4 Patterson, 36-37.
5 Вучетић, Р., Кока-кола социјализам. Американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд: Службени гласник, 2012, 165-174.
6 Вучетић, 204, 220.
7 Ibid, 200.
8 Вучетић, 103-144.
9 Вучетић, 259-291.
10 Вучетић, 350-356.
