Име документарног серијала Court of gold1 за ову прилику превешћемо као Златни терен. Сниман током Олимпијских игара у Паризу, овај серијал прати неколико водећих кошаркашких репрезентација које су се бориле за медаље.
Тешко је одредити колико се овом садржају може прикачити појам документарни, будући да настаје током самог догађаја, те је врло мало оног што је “документ” у смислу нечега што је стајало у архиви. Његова највећа вриједност је што након само пола године имамо прилику видјети дешавања иза сцене великог спортског догађаја. За разлику од серијала о Џордановим Булсима, који је настао деценију и по након свих сезона. У времену кад много тога можете видјети на друштвеним мрежама, било играча, било медија, ово није неки велики добитак, и можда би више добио на значају да га публика види са неколико година дистанце, уз пробуђену носталгију.
Серијал је прављен од стране Американаца за америчку публику и у тој чињеници су садржане све мањкавости. Иако је потенцијална публика спортска и по основној логици већ упозната са детаљима, садржај је оптерећен разним објашњавањима. Знате, има тај један амерички спорт, али у њему је све више странаца и они су међу најбољим играчима америчке лиге, и сад ти странци хоће да се опробају са америчком репрезентацијом…
Наравно, амерички кошаркаши су у центру пажње и скоро све се врти око њих. У причу су убачене још три селекције које су имале велике звијезде по америчким критеријумима. Приче о њима су неуједначене, па је подједнако простора посвећено мајкама америчких кошаркаша које гледају своју дјецу, колико и томе да канадски кошаркаши имају родитеље који су бивши олимпијци.
У одбрану продукције свакако треба рећи да је тешко испланирати снимање у коме не можете знати како ће која репрезентација одиграти такмичење, а још теже који конкретан играч ће томе посебно допринијети. У случају САД изјаве хероја Стефа Карија су наснимане накнадно по завршетку Игара.
У случају Србије су очито хтјели Јокића и нису га добили, па се након тога нису посебно ни трудили. Квалитет снимљеног о Србији на самим Играма расте тек по томе како постаје очигледније да без Срба нема расподјеле медаља.
У прављењу приче о Србији редитељи су унијели детаље о рату деведесетих, али су успјели да прескоче да су САД извеле злочиначку агресију на Србију, као да тај ситан детаљ није погодан за изградњу ривалитета. Ако су то већ успјели да прескоче, просто је невјероватно да нису споменули да су Срби 2002. на њиховом терену побиједили САД и постали свјетски прваци. Још је занимљивије да нису одвојили два минута да прикажу неко од славља испред Старог двора приликом дочека кошаркаша, да би гледаоцу било јасно у којој мјери су ти спортисти хероји нације.
Након свега набројаног, не чуди што им није пало на памет да наведу како је Светислав Пешић породио њемачку кошарку и да и у самом сразу за треће мјесто има довољно драматуршког потенцијала.
Онај ко није гледао кошарку на Олимпијским играма у Паризу неће имати ни приближну слику шта се дешавало након одгледаног Златног терена. Не види се да су судије покрале Јапан против Француске, тек се наговјештава судијски критеријум у мечу Канаде и Француске, а потпуно се игнорише крађа којом су САД угуране у финале науштрб Србије.
Продуценти серије су брачни пар Барак и Мишел Обама, а сам Барак се појављује дајући своје виђење о томе колико је кошарка “америчка ствар” и како очекује да ће увијек побјеђивати. Овде треба завршити са опаскама у вези серијала и схватити да је кошарка у Срба моћније оружје него што се многима чини. Не само по резултатима, већ и по томе у колико су земаља донијели кошарку. Зато Србија треба да сними свој документарац, као Златни момци – сиртаки отписаних2, али на квадрат, са нагласком на то колико је кошарка значила Србима у најтежа времена.
2 ZLATNI MOMCI – „Sirtaki otpisanih“ 4/6 – video Dailymotion
- Court of Gold (TV Mini Series 2025) – IMDb ↩︎
- ZLATNI MOMCI – „Sirtaki otpisanih“ 4/6 – video Dailymotion ↩︎
