Српска јавност је у априлу сва у знаку дипломатије поводом иницијативе за пријем Косова у Савјет Европе и расправе о резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација о проглашењу 11. јула за Међународни дан сјећања на геноцид почињен у Сребреници. Прво питање је политички значајније и ургентније али са српског становишта и потпуно неконтроверзно – овој иницијативи треба пружити безуслован отпор. Друго питање, напротив, је контроверзно због специфичне емоционалне и моралне обојености дискурса о геноциду.
У условима таквог дискурса, свако мишљење које би преиспитивало службене истине како су одређене у пресудама Међународног кривичног суда за бившу Југославију (даље: МКСЈ), дисквалификује се као неморална и злонамјерна ревизија, или, сасвим екстремно, као подршка геноциду или као позив на геноцид. Тиме се друга страна ућуткује ако беспоговорно не признаје оно што је МКСЈ утврдио и што се од ње тражи. А ако би упркос овом неформалном остракизму, који по тестираном моделу иде од медијског прогона и уништења репутације, до отказа уговора о раду и уништења каријере, о чему је било довољно примјера у оквиру кампања кенсел културе – ако би, дакле, упркос овом неформалном остракизму неко ипак још преиспитивао и оспоравао налазе које је утврдио МКСЈ, онда му се ставља у изглед и могућност судског процеса због негирања геноцида по тзв. Инцковом закону.1|
Само сразмјерна немоћ бошњачке политичке класе према политичкој чињеници Републике Српске је досад спречавала да се на овај начин поступа на територији цијеле Босне и Херцеговине. Најављена резолуција треба да, према најавама, пружи подршку овом моделу поступања, да осуди порицање и спријечи ревизионизам у погледу чињеница и правних квалификација које је у случају Сребренице утврдио МКСЈ, и, према тумачењима политичког врха Републике Српске и Србије, да у другом кораку доведе у питање легитимитет и постојање Републике Српске која је томе досад сметала.
*
Негдје сам, а мислим у једном коментару на Макијавелија који је сад остао као апокрифни извор у мојој меморији, прочитао развијену похвалу патриотама италијанских градова зато што су у сукобу с папском државом остајали вијерни својој политичкој заједници без обзира на анатему и екскомуникацију која је на њих падала у тој политичкој борби. За екскомунициране патриоте италијанских градова, који су без обзира на корупцију папа и кардинала били и посвећени хришћани, та анатема је значила и осуду њихових душа на вјечно проклетство. Па ипак, они су били спремни да не само тијело, него и душу жртвују за своју политичку заједницу.
По овој аналогији, ако би признање геноцида у Сребреници значило у другом кораку поступак за укидање Републике Српске, као што то константно од краја рата најављују дијелови бошњачке политичке класе, онда би патриотска врлина грађана и политичких представника Републике Српске захтијевала да они ту чињеницу никад не признају и против свог евентуалног властитог увјерења да се у Сребреници заиста догодио геноцид. Говор предсједника Републике Српске Милорада Додика, са јучерашњег скупа “Српска те зове” у Бањој Луци, би се можда могао и овако схватити, с обзиром да су га на ванредној сједници Народне скупштине Републике Српске дијелови опозиције подсјетили на његову изјаву из 2007. године којом је потврдио налазе МКСЈ да се у Сребреници догодио геноцид.
Таква дилема, међутим, у овом случају не постоји. Одбрана Републике Српске пред најављеном резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација се прво мора концентрисати на главне проблеме који се тичу легитимитета МКСЈ и појединачних пресуда о Сребреници, зато што најављена резолуција од њих полази и на њима се темељи. Ја не знам да ли Влада и Предсједник републике имају квалитетне правне тимове који се овим питањима сада озбиљно баве, као што имају тимове који се баве подражавањем дјетињастог јуначења и недоличних јавних псовки предсједника републике. (Међу којима се, у дијелу у коме сам погледао, истакао Дарко Бањац, чији је говор, sit venia verbo – лична карта највулгарнијој, мајмунској карикатури политике.) Јер, оснивање и рад МКСЈ као и пресуде које су утврдиле геноцид у Сребреници, су са становишта међународног јавног и међународног кривичног права дубоко спорне.
*
Организовани остракизми усмјерени против преиспитивања чињеница утврђених у пресудама МКСЈ о геноциду почивају на имплицитној замјени перспектива. Према овом аргументу, злочин је људско и морално питање, и, према томе, признање злочина које је утврдио суд исто тако. Међутим, злочин је људско и морално питање тек у свом секундарном атрибуту, а у свом примарном атрибуту злочин је правно питање. У кривичном праву, злочин је појам који означава најтежа кривична дјела у правним системима који познају бипартитну (злочини и преступи) или трипартитну (злочини, прекршаји и преступи) подјелу кривичних дјела. У савременим системима с јединственим појмом кривичног дјела, термин злочин је везан за кривична дјела међународног хуманитарног права – ратне злочине и злочине против човјечности – која, као и сви други деликти, имају дефинисане елементе кривичног дјела, и потпуно је нормална ствар да стручна јавност преиспитује правну квалификацију у погледу тих елемената. Према томе, потпуно је кохерентно осудити једно кривично дјело, односно злочин, у људском и моралном смислу, а спорити се о правно релевантним чињеницама и о правној квалификацији кривичног дјела. Ово важи и за кривично дјело, односно злочин геноцида у Сребреници како га је утврдио МКСЈ.2 Нема никога у српској политичкој, стручној или културној јавности да преиспитује правну квалификацију ратног злочина стријељања ратних заробљеника у Сребреници, а да тај злочин не признаје и осуђује у људском и моралном смислу. То је јуче учинио, на почетку свог говора, и предсједник Републике Српске Милорад Додик.
*
Основни проблем са оснивањем МКСЈ лежи у чињеници да је он основан резолуцијом Савјета безбједности, што практично значи да је међународни извршни орган основао међународни судски орган – преузимајући тиме законодавне компетенције. Ово је досљедно понављао најистакнутији противник МКСЈ у српској стручној јавности, професор Коста Чавошки, који је у једној емисији чак казао да су ад хок трибунали основани за “балканске домородце и афричке црнце”, користећи тако тешке изразе да имплицира не само ароганцију него и култур-расизам оснивача међународних трибунала за Југославију и Руанду. У својим мемоарима Сећања неуспешног политичара (Catena Mundi, 2022), Чавошки пише:
“Многе јавне личности, па чак и површни правници у нашој земљи и иностранству, овако расуђују када сазнају да је Хашки трибунал неког несрећника осудио на доживотну робију или вишедеценијски затвор: тог несретника је осудио суд, а чим је то суд учинио мора да је изрекао пресуду која је исправна и праведна. Невоља је, међутим, у томе што Хашки трибунал и вишеструко нарушава међународно право. Најпре је споран сам начин оснивања овог Суда.”3
На другом мјесту, Чавошки пише како су од самог оснивања амерички политичари сматрали суд инструментом америчке политике, цитирајући Мичела Шарфа, писца изворног статута Суда по налогу америчког државног секретара Мадлен Олбрајт, који је у октобру 1999. у Вашингтон посту написао како је МКСЈ у америчкој влади схваћен као инструмент за односе с јавношћу и као корисно политичко оруђе.4
Сличне приговоре овима које истиче Чавошки, истакао је и професор међународног права на Гете Универзитету у Франкфурту и директор Макс Планк института за инострано јавно право и међународно право Армин фон Богданди. У предавању Дилеме око Трибунала за Југославију (Dilemmata des Jugoslawientribunals) од 28. маја 2015. године, поводом филма Олуја Ханса-Кристијана Шмита који тематизује рат у Босни и Херцеговини и потоња суђења у МКСЈ, професор Богданди као једну од централних дилема истиче чињеницу оснивања суда од стране Савјета безбједности као извршног, политичког органа Уједињених нација. Ова дилема је, према Богдандију, појачана чињеницом селективности – зашто само за бившу Југославију, а не за толико других мјеста на коме су чињени, и чине се исти или тежи злочини. Ови разлози су довели до кризе легитимитета и ширења критике да је суд заправо пуки инструмент НАТО пакта. Коначно, идентичан приговор, упркос свом позитивном гласу за резолуцију којом је основан МКСЈ, је истакао представник Кине у Савјету безбједности, подвлачећи да би једини исправан пут био само оснивање суда међународним уговором кога су утврдиле и закључиле суверене државе, а затим га ратификовале у њиховим законодавним органима.
Тако основан суд је одбио истрагу о злочинима НАТО пакта приликом бомбардовања Савезне Републике Југославије, упркос великом броју цивилних жртава и огромној материјалној штети, при чему се поступајући комитет МКСЈ ограничио да то квалификује “грешкама” и “погрешним процјенама”, а тадашња главна тужитељка која је одбила истрагу, Луис Арбур, касније је унапријеђена у Високог комесара Уједињених нација за људска права. О двоструком моралу и инструментализацији међународног права у овом случају, писали су, између осталих, професор међународног права у Гетингену, Каи Амбос, у књизи Двоструки морал: Запад и Украјина (Doppelmoral: Der Westen und die Ukraine) као и покојни професор Данило Золо с катедре за политичку и правну теорију у Фиренци, у чланку „Ко се боји кажњавања агресора: О двоструком приступу међународној кривичној правди“ (Who is affraid of punishing aggressoors: On the double-track approach to international criminal justice). Оба наведена дјела су корисна литература о томе како је могуће да Сједињене Државе, готово истовремено, спонзоришу резолуцију о геноциду у Сребреници најављену за мај и уложе вето на јучерашњи захтјев за пријем Палестине у чланство Уједињених нација. Веза између ова два држања, као порука исламском свијету, може да се с високом поузданошћу дипломатски дешифрује.
*
Што се тиче квалификације о геноциду у Сребреници у пресудама МКСЈ, она у битним тачкама одступа од традиционалног схватања геноцида у кривичном праву. За ово је потребна цијела монографија којој се исплати посветити у условима довољно слободног времена, али је могућа скица главних проблема.
Централни проблеми у квалификацији МКСЈ су “дио групе” који конституише објективни дио кривичног дјела (actus reus) и начин утврђења субјективног елемента, односно геноцидне намјере (mens rea). У случају Крстић, у коме је донесена и прва пресуда МКСЈ која је стријељање у Сребреници квалификовала као геноцид, Бошњаци, односно у то вријеме босански Муслимани, као заштићена група, сведени су прво на Муслимане Сребренице, а затим су Муслимани Сребренице сведени на мушкарце Муслимане из Сребренице. Овом аргументацијом првостепеног вијећа МКСЈ је, и по мишљењу Каи Амбоса, извршена двострука редукција actus reus-а.
То отвара питање до које мјере се може смањивати релевантна група као конститутивни дио actus reus-а, јер се онда злочин несразмјерно проширује, и потпуно нестаје разлика између геноцида и злочина против човјечности. Овај аргумент је детаљније развио професор међународног кривичног права у Келну, и ад хок судија Међународног суда правде, Клаус Крес, који у чланку из 2007. Међународни суд правде и елементи злочина геноцида (The international court of justice and the elements of the crime of genocide) за укупни број Муслимана Сребренице, тј. 40 000 или око 3% укупне популације босанских Муслимана, сматра да само под условом драстично екстензивног тумачења може да конституише “дио групе” чије би уништење конституисало actus reus злочина геноцида, док питање геноцидне намјере у закључку МКСЈ сматра потпуно отвореним. Крес чланак закључује ријечима: “Заиста, неизрециви злочини почињени у Сребреници изазивају ужас у свима нама. Међутим, ово осјећање не смије да ућутка инсистирање правника из области међународног кривичног права на правно увјерљивом објашњењу овог страшног злочина.”
Слична је аргументација професора међународног кривичног права са Лајден Универзитета, Карстена Стана у чланку „Дедал или Икар: Трагови међународног кривичног правосуђа кроз четврт вијека“ (Daedalus or Icarus: Footprints of international criminal justice over a quarter of a century). По Становом мишљењу се поступање у случајевима којима је утврђен геноцид у Сребреници може у дијелу објаснити жељом МКСЈ да пише историју, и још више жељом да иза себе остави наслијеђе – Нирнбершки и Токијски процеси, наиме, нису оставили пресуде о геноциду. Крајњи исход ових процеса пред МКСЈ, по Стану, ће бити само смањење специфичне разлике геноцида, и његова трансформација у злочин који није нужно озбиљнији злочин од других злочина против човјечности.
*
Српски политички представници су у праву с планом да иницијативи за усвајање ове резолуције пруже одлучан дипломатски отпор, и биће занимљиво видјети исход гласања и поједина држања, нарочито неких исламских земаља. Нарочито због тога што земље тзв. Глобалног југа већ правно артикулишу сумњу у међународни поретка под хегемонијом запада: нова генерација TWAIL покрета (Third World Approaches in International Law) чији је утицај на спољну политику земаља Глобалног југа од почетка вијека све већи, дефинише међународно право чистим инструментом хегемоније запада, а земље са постколонијалног простора су све мање кооперативне.
Ја међутим не видим да би ова резолуција, ни у случају њеног изгласавања, била ишта судбинско по интересе српског народа. Аргументи ће и послије ње остати исти. Она ће за неко вријеме бити, како је већ најављено са бошњачке и са српске стране – подјела и пребројавање савезника.
1 О томе сам већ писао на Фронталу
2 При томе је, по међународној судској пракси, важно да се не подстиче на мржњу и насиље и не угрожавају чланови групе, као и да се грубо не омаловажавају жртве.
3 Други том, одјељак 88: Противправни начин оснивања Хашког трибунала и бројни начини на које он крши међународно право, написан 2004. године
4 Трећи том, одјељак 172: Хашки трибунал као пуко средство у служби атланског пакта, написан 2010. године.
