(Међународне вијести – 20. недеља)
Избори у Румунији и Пољској
У вријеме писања овог пресјека данас, у току су предсједнички избори у Румунији и Пољској. У обе земље друштвено-политичка ситуација је поларизована између либералног и национално-конзервативног кандидата. Бирачка мјеста се затварају у вечерас у 21ч.
У Пољској ће изборе одлучити борба између либералног кандидата Грађанске платформе Рафала Тшасковског и конзервативног кандидата странке Право и правда Карола Навроцког. Према претходним анкетама блага предност се даје Тшасковском, али је исход избора у цјелини отворен.
Тшаскоски је популаран, проевропски кандидат, политиколог с експертизом у европским студијама, бивши министар за дигитализацију у пољској влади, одан премијеру Доналду Туску и, коначно, али не и неважно – доброг физичког изгледа. Поред ових атрибута којима се препоручује за избор, замјера му се то да нема довољно јаку лидерску фигуру која би добро резоновала с бирачима у безбједносно и политички изазовним временима у којима се налази Пољска. Рекло би се да је Тшаскоски pin-up boy европског либералног мејнстрима, са предностима и недостацима тог статуса.
Карол Навроцки, с друге стране, је „грађански кандидат“ кога је подржала странка Право и правда, историчар, бивши директор Института за национално сјећање, бивши фудбалер и велики обожавалац бокса који је на бину излазио уз познати саундтрек из Рокија и због тога, у игри ријечима с презименом добио надимак Now-Rocky. Навроцки је осим тога и фаворит америчког предсједника Доналда Трампа и вишеструко је изразио своје симпатије према МАГА покрету, састајући се са важним људима из окружења предсједника САД.
Ови предсједнички избори се перципирају као наставак политичке борбе између Тускове Грађанске платформе и Права и правде Јарослава Качињског. За Брисел су ови избори симболички врло важни: да се заустави раст евроскептичних, националних партија и покрета који су, из бриселске перспективе, ојачали у Словачкој, Чешкој, Румунији и Њемачкој, док су у Будимпешти и Риму већ дуго, више или мање припитомљени, режими ове провенијенције на власти. У Уједињеном Краљевству реформисти Најџела Фараџа су у успону који ако настави истим темпом пријети да разбије британски двопартијски оквир. Оба кандидата су антируски расположени, али би исход могао да прегрупише Пољску: ако побиједи Тшаскоски, Пољска ће се више окренути од Вишеградске групе према Вајмарској Тројки, балтичким и скандинавским земљама. Ово, пак, изгледа као стратешко прегруписање Европе у израстању новог глобалног поретка и нове сигурносног поретка Европе.
Ниједан кандидат неће остварити побједу у првом кругу, и изборе ће одлучити други круг у јуну.
*
У Румунији нема ове неизвјесности. Као убједљиви фаворит важи национално-конзервативни кандидат АУР-а (Алијансе за уједињење Румуна) Георг Симион. У првом кругу, Симион је добио више од 40% гласова, за разлику од 20% његовог противника, либералног кандидата и градоначелника Букурешта Никушора Дана. Симион се представља као насљедник Калина Георгескуа који је побиједио на претходним, накнадно поништеним предсједничким изборима, због „руског утицаја“ на изборе. Ово поништавање избора назива Симион је назвао пучем, и најавио је постављање Георгескуа за премијера приликом постављања владе, након што побиједи. У интервјуу за Нове циришке новине (Neue Zürcher Zeitung – NZZ) од петка 16. маја, Симион је, пак, рекао да није за Путина него за Трампа, као вођу новог слободног свијета, за суверену Румунију у НАТО-у и њену јаку улогу у том савезу, сличну улози Пољске. Симион је за мир уз Трампово посредовање, планира обуставе испоруке оружја и увођење царина Украјини, којом није задовољан у предмету третирања Украјинаца на њеној територији. Симион је најавио, осим тога, и законом регулисане национализације главних актера у главним гранама привреде у Румунији, нарочито у области енергетике – нпр. ОМВ који је у већинском аустријском власништву.
Интерес његове политике се судара, међутим, с руским интересом у Молдавији. Симион је изјавио да је његова позиција најближа позицији Ђорђе Мелони, а да, рецимо њемачки АФД за њега није партнер због помирљивог односа те партије према Русији. На провокативна питања новинара о својој немирној прошлости испуњеној тучама на улици, своју прошлост није негира; негирао је, међутим, да је инсценација са његове свадбе опонашала инсценацију свадбе Корнелија Кордеануа. Он је националист, конзервативац, што се њега тиче и популист; изричито, пак, одбија, само квалификацију – екстремиста.
Симион је отворено подржао Навроцког, и активно се укључио у његову кампању.
Несумњиво да ће побједа Симиона, како се готово свуда поуздано очекује, имати посљедице на румунско позиционирање у новом поретку. Међутим, ако је судити по његовим властитим изјавама, ове промјене ипак неће бити тако суштинске како се у неким проевропским круговима прибојава. Или је и Симион прагматик, који држи за себе своје посљедње намјере.
Трамп у Заливу и захлађење односа САД и Израела
Доналд Трамп је протекле седмице боравио у заливским монархијама од 13-16. маја, и уговорио трговинске и инвестиционе споразуме са Катаром, Уједињеним Арапским Емиратима и Саудијском Арабијом, у вриједности између два и три билиона долара. Ако су ови бројеви и превисоко постављени, несумњиво је да су уговори врло велики, а Трамп је себе једном описао као виртуоза преговарања – преговори су његово платно на коме је он виртуозни сликар. Трампов трговачки менталитет на том путу повукао је и неке далекосежне спољнополитичке потезе. Између осталог, штампа региструје и осјетно захлађење односа САД и њеног највећег традиционалног савезника на Блиском истоку – Израела.
На посредовање домаћина, Мохамеда бин Салмана, Трамп се у оквиру ове посјете сусрео и са челником новог режима у Дамаску, Ал-Шаром, за кога су Сједињене Државе доскора, као за терористу, нудиле награду од десет милиона долара. Шара је „привлачан и чврст тип“ иако је Трамп полушаљиво додао и то да се с њим сусрео само због свог домаћина, саудијског принца. С друге стране саудијски принц је пустио YMCA, као пјесму која је била један од главних мимова Трампове кампање и МАГА покрета. Конотација је то да је у центру Ријада свирала пјесма коју је ЛГБТ покрет задуго држао као своју неформалну химну.
Ово приближавање заливским монархијама, као и чињеница да није посјетио Израел, и – највише, чињеница да је Трамп одабрао дипломатски пут рјешења иранског нуклеарног програма, врло је захладнило односе са Израелом. Трамп је у четвртак изјавио да се назире договор са Ираном, а његов посредник Виткоф је у Оману, у недељу, предао нацрт споразума иранској делегацији у четвртој рунди преговора. Неслагање је у томе да Иран пристаје да напусти пројекат високообогаћеног уранијума, али инсистира да задржи ниво потребан за производњу нуклеарне енергије. САД, напротив, траже демонтажу свих центрифуга за обогаћење уранијума. Преговори се настављају.
Израел је међутим тиме, као и обуставом напада на Хуте за њихове гаранције да неће гађати америчке бродове (а не и израелске) – врло увријеђен. Бенјамин Нетањаху је поводом преговора са Ираном изјавио да је лош споразум гори него никакав споразум, и да ће се Израел, ако његови амерички пријатељи то неће да учине, сам бранити. Амерички амбасадор у Израелу, Мајк Хакаби, хладно је узвратио да Сједињеним Државама не треба дозвола Израела да склопе споразум (са Хутима). Трампово уклањање Мајкла Волца као националног савјетника за сигурност није било везано само за тзв. Signalgate кад је Волц грешком додао повјерљиву групу на Сигналу и главног уредника Атлантика Џефрија Голдберга, који је тако имао приступ повјерљивој преписци о осјетљивим војним операцијама. Волц је уклоњен и зато што је заступао превише ратоборан курс према Русији и Ирану, и ступао у неовлаштене контакте са изралеском владом. Трамп је поводом преговора са Ираном изјавио да он не воли „вјечна непријатељства“. Друга страна овог трговинског прагматизма, коју Трамп очигледно свјесно представља јесте то да га не вежу ни „вјечна“, традиционална пријатељства (Израел, Канада, Европа). Трамп се у времену велике трансформације води само интересом Сједињених Држава, што је и централно начело његове политике. America first!
На замјерке Русији што је послала делегацију релативно нижих званичника, и нарочито што се Путин није појавио у Истанбулу, Трамп је узвратио – зашто би Путин долазио ако он, Трамп, не иде. Ништа се неће догодити до сусрета двојице предсједника Русије и Америке. Ово је такође повратак политике координације суперсила, или како се у историографији то пише „концерт великих сила“.
Најдалекосежнија Трампова изјава је она у Ријаду, о крају америчког интервенционизма. Ово је у научној литератури проглашено већ прије рата у Украјини, али је први пут јасно и недвосмислено формулисано с позиције предсједника Сједињених Држава, примарно као порука муслиманском свијету, али са секундарним рефлексијама глобално. Сједињене Државе су у фази консолидације.
Руско-украјински преговори у Истанбулу
На појачану америчку иницијативу о преговорима, као и на ултиматум о тридесетодневном промирју који су Русији из Кијева дали премијери Њемачке, Пољске и УК, и предсједник Француске, руски предсједник одговорио је приједлогом наставка директних преговора у Истанбулу, и продужењем ратних дејстава, тј. фактичким одбијањем ултиматума. Лидери земаља немају снаге за краткорочне притиске који би одлучујуће промијенили стање на терену.
Русија је тако изабрала дипломатију средњег пута, али разумљиво наступа из позиције агента који има снагу и иницијативу у конфликту. У том кључу треба тумачити и састав делегације – од нижерангираних политичких и дипломатских службеника Москве. Та делегација је, затим, рекла да су текући преговори наставак преговора из маја 2022. које је по више пута поновљеној изјави највиших руских званичника, укључујући Сергеја Лаврова, осујетио тадашњи британски премијер Борис Џонсон мало пред њиховим закључењем; затим да преговори треба да „елиминишу суштинске узроке сукоба“ као и да морају бити „везани за ситуацију на терену“. Поводом нагађања о конкретним условима и садржају преговора, портпарол Кремља Димитриј Песков, одбио је да говори о детаљима – преговори треба да остану тајни, како би били конструктивни и имали шансу за успјешно закључење. То је, уосталом, и елементарно правило дипломатије.
Закључак о размјени хиљаду руских за хиљаду украјинских заробљеника је ипак позитиван почетак, а поздрав српског предсједника овој размјени пренијела је и руска агенција ТАСС.
Трајни споразум има шансу само у директном сусрету предсједника Трампа и Путина. Телефонски разговор Сергеја Лаврова и Марка Рубиа о преговорима у Истанбулу је можда и формални почетак припреме тог сусрета.
Фајзергејт – пресуда Суда Европске уније Европској комисији
Суд Европске уније је поништио одлуку Комисије ЕУ да не уступи смс поруке Њујорк тајмсу између предсједнице Комисије Урсуле фон дер Лајен и извршног директора компаније Фајзер Алберта Боурла, о набавци вакцина. Суд је утврдио да Европска комисија, на основу уредбе о транспарентности ЕУ, не може само да одбије да уступи смс поруке или саопшти да их нема, него да увјерљиво представи које све мјере су предузете да се смс поруке пронађу, и, ако их више нема, који је разлог: да ли су обрисане ручно или аутоматски послије одређеног периода.
Не очекује се да Урсула фон дер Лајен сноси правне посљедице, и по свему судећи све ће остати на политичкој критици. Ова пресуда је међутим важан прецедент за новинаре, који ће на основу ње сад моћи да траже уступање приватне преписке. Такође учествоваће на будући рад Комисије и других тијела које ће приватне преписке моћи да користе само за релативно безначајне текуће и техничке ствари а за све важније да их адекватно похрањују као релеватне документе.
Распуштање Радничке партије Курдистана
У понедељак, курдска медијска агенција АНФ пренијела је вијест о распуштању Радничке партије Курдистана. Одлука о полагању оружја и распуштању донесена је на 12. партијском конгресу у сјеверном Ираку. Ово се сматра историјским заокретом у четрдесетогодишњем сукобу између Турске и РПК.
Још 27. фебруара оснивач и вођа партије, Абдулах Оџалан, који је од 1999. године у затвору на острву Имрали у Мраморном мору служећи затворску казну којом му је замијењена смртна казна, позвао је на распуштање партије. Сад је овај Оџаланов позив и технички испуњен. Према саопштењу, партија је извршила своју историјску мисију и позиционирала курдско питање у центар турског демократског живота, елиминишући поступно прогон и асимилацију.
У овом споразуму посредовао је турски националист и коалициони партнер предсједника Ердогана, Девлет Бачели, који је ступио у директни контакт са Оџаланом. Ердоган има намјеру да се кандидује за још један мандат, за шта му треба промјена устава коју не може да изведе без гласова Курда. Оџалан с друге стране, као и шире вођство РПК, процјењују да је вријеме герилске борбе за самосталну курдску државу на дијелу територије данашње Турске – прошло. Нарочито млађе генерације Курда уопште се не идентификују са политиком герилске борбе. Зато је одабран политички пут међусобног споразума.
Вријеме ће показати да ли је ово први корак у формалном окончању вишедеценијског непријатељства, и да ли ће Курди демократским путем реализовати сва права у оквиру културне аутономије унутар турске државе.
