Рат је без сумње први феномен времена: због актуелних ратова, и већим дијелом, латентно, због потенцијалних ратова који пријете да по обиму и интензитету потпуно засјене актуелне. Криза нашег времена већ је дефинисана великим ишчекивањем расплета између двије кардиналне алтернативе: рата и мира. Ово је и централна тема Жана Жиродуа у његовој најпознатијој драми Неће бити рата у Троји (La guerre de Troie n’aura pas lieu, 1935, 1935), у англофоном театру познатој у каснијем преводу Кристофера Фраја Тигар пред вратима (Tiger at the gates). Жиродуова драма је ремек-дјело антиратне литературе, и данас неодољиво актуелно у дугом низу својих појединости.
У мјери у којој се простор дебате сужава а милитантне реторике добијају асиметричан простор на рачун дипломатских настојања за успостављањем мира, потребно је отворити супротни аргумент, јер, како каже Хегел, само је цјелина истина. Ова тежња за цјелином аргумената неопходна је на појединачном нивоу као и на нивоу јавне дебате. И што је рат ближи времена за цјелину је мање: пјесник Демокос, најважнији члан тројанског проратног клуба у Жиродувој драми, на једном мјесту каже Хекаби да је против рата могуће говорити само до почетка рата, јер рат презире оптужбе мира; али када рат почне, његов је понос застрашујући и не трпи ништа осим почасти, химни и одушевљења. Реакције којима је на CNN-у, Ројтерсу, Њу Јорк Тајмсу, Политику и другим медијима либералног мејнстрима дочекана дипломатска мировна експедиција мађарског премијера Виктора Орбана, говори о истинитости ове Демокосове изјаве и опасној близини великог рата.
Жан Жироду је, за разлику од публике посвећеније у књижевност и театар прве половине двадесетог вијека, широј публици данас далеко мање познат од, рецимо, једног Брехта, или касније Бекета, који су много више пенетрирали у популарну културу и чији се стварни и апкорифни цитати до данас исписују на постерима и дијеле на мрежама. Разлог томе је сигурно и сложена Жиродуова личност, и са неким врло несимпатичним цртама. Демократ и антидемократ, универзалист и националист, хуманист и антисемит, Жироду је пун контрадикције. Родом из Белака, осамдесет километара југоисточно од Поатјеа и триста километара јужно од Париза, у коме се до данас виде камени мост из тринаестог вијека на ријечици Винку и исто толико стара Богородична црква, трошне фасаде старих кућа из седамнаестог вијека обрасле бршљаном и дивље руже у двориштима уз пут, и понегдје овце на испаши под масивним вијадуктом над долином – Жироду се највише поносио својим чистим сељачким поријеклом, али је одатле, осим идиле и интелектуалне свјежине, према првом ауторитету за његов живот и дјело, Жаку Бодију, понио и тамне особине француске провинције – ксенофобију и антисемитизам. О богатој и сложеној личности Жана Жиродуа, у којој је у исто вријеме било универзализма и провинцијализма, ксенофобије и хуманизма, а прије свега романтизма, и о Жиродуовим многим каријерама, међу осталима, писца, дипломате, спортисте и љубавника, довољно је прочитати одличну пичеву биографију Жака Бодија Жан Жироду: Легенда и тајна. Овдје се од писца одмах окрећемо његовом дјелу: Жиродуовом театру у чијем је центру тема мира, и специфично његовој драми Неће бити рата у Троји или Тигар пред вратима, која је најпознатија инстанца у том програму.
Драма се отвара дијалогом између Андромахе и Касандре о томе да ли ће бити рата или не. Јелена је у Троји и рат је пред вратима: Андромаха изговара формулу из наслова да неће бити рата у Троји, али више као формулу страха и наде него као формулу властитог увјерења. Касандра, напротив, види да ће бити рата, да мора бити рата, и то објашњава у терминима класичног трагичког хибриса: људи су глупи и самоувјерени, прије свега Тројанци, и та самоувјереност буди тигра судбине из сна. Сва драма је у овом неправилном ритму и осцилацији између алтернатива рата и мира у које су уроњени ликови, слично као у оној сцени из Лепих села у којој Халил и Милан, пред Слобином кафаном, расправљају хоће ли бити рата на дан убиства српског свата у Сарајеву.
С повратком Хектора и армије у град, антиратна група добија свог најјачег члана и сва Троја се дијели у два клуба: против рата су Хектор, тројански ратници – уморни од рата, и жене; у ратном клубу су старци, укључујући Пријама, пјесници и свештеници.
У средишту је Јелена, од чије ванредне љепоте је чуднија само њена неодређена личност. У првој сцени Јелена изгледа само површна и готово приглупа љепотица, док се до краја драме, нарочито у осмој сцени другог чина и њеном разговору с Андромахом, открива да је заправо врло дубока и промишљена, али да је стигла до једног готово олимпски хладног нихилизма из кога не види разлику између сјаја њене љепоте и здравља с једне стране и највећих несрећника и болесних с друге стране, и зато нема милости ни према коме него се само игра. Та Јелена, из осме сцене другог чина, потврђује да је она управо загонетка, и њен мушки књижевни пандан би био, рецимо, Дон Жуан, или Николај Ставрогин, а ово је, ништа мање него њена ванредна физичка љепота, извор њене магнетичне привлачности: Парис је не воли него је обожава (што је важна разлика) зато што му она и у најинтимнијем времену тјелесне љубави остаје далека и одсутна; пјесници и старци је сматрају утјеловљењем љепоте за коју се мора водити рат и платити свака цијена; чак драмски јунак под генеричким именом Математичар, потпуно изгубивши разум, говори да они, у име Јеленине хармоније, одбацују сва начела и мјере математике, и да ће убудуће само мјерити Јелениним кораком, дужином њених руку и дометом њеног погледа и гласа. Јелена је, тако, у средишту колективне психозе, а ова колективна психоза је, с тројанске стране, предигра за рат.
Једини мушкарац који није подлегао овој колективној тројанској психози је Хектор. Прво, јер он у Јелени не види никакву идеју љепоте, него само лијепу жену. Хекторов поглед на женску љепоту није поглед пјесника и сентименталних стараца, него реалистични поглед патриота и генерала: он признаје пјеснику Демокосу да се и њему понекад учинило да је нека грациозна и интелигентна жена чисто утјеловљење љепоте, али да би тај сјај нестајао чим јој се приближи. Иза тог сјаја, који је блистао из даљине, изблиза је остајала само лијепа жена, а никаква пјесничка и филозофска слика љепоте за коју би вриједило ратовати. Тако је, за Хектора, и теза проратног клуба стараца и пјесника да је Троја пред “ратом за љепоту” софизам или сентиментална занесеност. У питању је само рат за једну жену, а Хектор је ту изричит – он никад не би ратовао због жене. Нимало неузнемирен њеном страшном љепотом, Хектор саопштава Јелени да ће је исто вече лично убити ако не пристане да је врати Грцима и тако одбије рат од Троје.
У другом кораку, ову идеалистичку слику о жени и вјечно женском, коју на сабору сликају пјесници и старци, разбијају – жене. Тако, Касандра говори да жена није извор мушке енергије него мушког поноса; Андромаха зове жену снопом страхова и несигурности који не воли ништа што је тешко и напорно него само лако и вулгарно, и уопште не разликује мушкарца по врлини, па умјесто оданог и храброг чешће воли кукавицу и развратника; и нарочито Хекаба се подсмијева старцима због законитости да што су старији то више идеализују жену, и у сјећању ће посљедњу развратницу из своје младости трансформисати у жену најдостојнију љубави, и затим да је залагање да се ратује за жену једини преостали облик у коме импотентни старци још уопште могу да “воле жену” (c’est la façon d’aimer des impuissants). Тако су жене главни савезници Хектору у разбијању тројанске апотеозе Јелени, и, с њом скопчане, колективне психозе која Троју гура у рат. (Жироду је иначе био велики политички и лични пријатељ жена: он је тражио да жене не само добију сва једнака економска и политичка права, него и да преузму Француску. А на личном плану о томе свједочи велики број различитих пишчевих романси, од којих су неке, као са богатом аргентинском насљедницом Анитом де Мадеиро, биле егзотичније и са већом разликом у годинама него, рецимо, код ноторног старог момка савремене поп културе – Леонарда ди Каприја.)
Други разлог што Хектор није подлегао колективној предратној психози је то што је он војник, и први генерал тројанске војске, који се управо са армијом вратио из једног од многих ратова у коме је још једном видио све његове ужасе. Хектор је видио да је рат страшан и да одузима сваку наду и срећу онима које обузме. Мушкарци, по Хектору, воле рат само ако их обмане оно “магновење божанског пред јуриш” (cette petite délégation que les dieux vous donnent à l’instant du combat), и он, Хектор, је некад мислио да је рат нешто племенито, али сад га најдубље мрзи.
По Хектору, најстрашније у рату је што се он у одређеном тренутку претвара у лаж, и сва обећања великодушности, храбрости и прочишћења остају изневјерена, унакажена и неостварена – и тада ратник, који је обожавао рат, почиње да га мрзи. На другом мјесту, у посмртном говору, помињући ужасе рата, Хектор слави живот и каже да мртви на побједничкој страни немају никакве привилегије у односу на мртве на пораженој страни. Побједници су само они који су преживјели да виде сунце, једу, пију и спавају са својим женама; и затим моли мртве за опрост јер су им они, преживјели, узели двије привилегије – плавет неба и топлоту живога тијела. (А на то му мртви помажу да за неко вријеме затвори Капије рата које стоје у центру Жиродуове инсценације.)
Није уопште случајно то да су за рат највише они који не ратују, старци или пјесници, као Демокос, који на једном мјесту каже да је страшно расправљати с Хектором о рату јер је немогуће згазити му на част и назвати га кукавицом. Хектор, с друге стране, презире Демокоса и мрзи поезију, која опија и индукује одушевљење за борбу, као што мрзи и рат. За Демокоса, који неће ићи у рат, рат је предиван, рат има Јеленино лице. А када пјесник инсистира да му Хекаба, која га једина презире више од Хектора, одговори како она види лице рата, Хекаба му одговара – као мајмунску гузицу (un cul de singe).
Најактуелнија сцена из перспективе нашег времена је сцена на сабору о рату у којој Демокос представља “највећег стручњака за право народа, који се случајно задесио у Троји”, извјесног Бусириса, који “није заинтересована страна, него је неутралан”, и као неутрални стручњак за право народа ће објаснити зашто Троја мора да објави рат Грцима. Неутрални стручњак Бусирис затим наводи разлоге: начин истицања заставе приликом упловљавања, и фронталну формацију грчке флоте приликом уласка у тројанске територијалне воде који представљају неопростиве провокације на које се мора одговорити објавом рата. Неутрални стручњак Бусирис затим наводи два преседана у којима су Офеја и Магнезија на исте те провокације одговориле објавом рата, што је једино могућ и оправдан одговор.
На Хекторово питање шта се затим десило са Офејом и Магнезијом, неутрални стручњак Бусирис одговара да су обе уништене а њихово становништво истријебљено, али да уништење народа не говори ништа против моралне и међународноправне супериорности његове позиције. (L’anéantissement d’une nation ne modifie en rien l’avantage de sa position morale internationale.) Ови стручњаци нама данас, са актуелним ратовима у свијету, изгледају врло познато, а начин на који је неутрални стручњак Бусирис послије Хекторове пријетње смрћу, односно понуде злата, обрнуо интерпретацијом све набројане аргументе за рат у аргументе против рата, цитира се у савременој међународноправној литератури као концизна слика не-правности међународног правног поретка.
Коначно, уз све Хекторове напоре, уз мирно примање Ајантових увреда и чак ударца, уз дипломатско надмудривање с Уликсом, које у завршном чину може да се чита и као филозофски текст, изгледа да ће рат ипак бити избјегнут и завјеса почиње да се спушта. Уликс признаје Хектору да је заправо ријеч само о тројанском злату и житу, а не о Јелени, и да је судбина два народа припремила за рат: тако слични по снази а тако различити по тежњама и вриједностима, два народа су судбински одређени да ратују. У тако задатим макроусловима, огромни напори једнога Хектора да се рат избјегне су слабија сила од напора да се рат деси једног паразита и сентименталног пјесника, као што је Демокос. Скоро спуштена завјеса се подиже, и Хектор схвата да ће бити рата, чије ужасе он добро зна.
За крај, и за нас, остаје још једна Уликсова реченица Хектору: да је за рат потребно, осим дубоких услова и елементарних предодређености који једну епоху носе ка ратном расплету, и одређена “атмосфера и расположење свијета” (l’atmosphère, l’acoustique et l’humeur du monde) без којих се никада не иде у рат, ма како да су повољни услови. Рат никада није инцидент, него дуги и дубоки процес. И ово су критичке тачке феномена рата које морају добро да разумију и сви који, као Хектор, покушају да га спријече.
