На помало непријатан начин, врло нападно, у посљедњих неколико година, почеле су да се нижу иницијативе о потреби доношења неког ”кровног” просторног документа, који би уредио стање у тренутно прилично слободном начину уређења и обликовања простора у Бањој Луци. Нису те иницијативе искључиво лоше, али предуго трају, мањим или већим интензитетом, потпуно неартикулисане, праћене углавном појединачним јавним изливима некаквог карикатуралног грађанског бијеса и потом нестају, у забораву.
Можда је то ипак знак да је народ добио неку свијест, првенствено самосталну свијест о простору, о којој је почео јавно да прича, што је свакако добро. Након толико година, у којима је, умјесто народа, о простору размишљала држава (додуше на похвалан начин, ако се узме у обзир полазна тачка), ту улогу је сад можда преузео народ, грађани, и схватио да нешто мора да уради, да учествује у том процесу, али још увијек није начисто, на који начин. То је управо она лоша страна коју сам хтио да нагласим. Све иницијативе, у којима има и много позитивних, пропадају управо због тога што су засноване искључиво на ентузијазму, без јасно дефинисаних захтјева, циљева и идеје како треба да се дјелује.
У низу наведених иницијатива, ипак, најгласније су оне које траже хитно доношење ”урбанистичког плана”. Нисам се удубљивао у њихове детаље (јер их и нема), али је неопходно, прије било каквог улажења у ову причу, да сами себи разјаснимо, ако претпоставимо да смо неко ко прижељкује овај документ, шта заправо желимо и колико је нимало лаких корака неопходно за доношење таквог документа, нарочито ако се узме у обзир какве улазне податке такав процес треба да уважи.
Закон каже да за свако подручје постоје стратешки и спроведбени просторни документи, а прижељкивани урбанистички план припада категорији стратешких. Стратешки документи углавном дају основне смјернице развоја неког урбаног подручја, у року од двадесет година, а у њему у се доноси низ мјера којима се даје, наглашавам, смјер развоја неког простора, у смислу основне намјене површина, формирања урбаних цјелина и критеријума за њихово ширење, концептом саобраћаја, водоснабдијевања, разних мјера заштите културних добара и природне средине и углавном много текста и теза, који нису занимљиви ником за гледање нити расправу. Наравно, шалу на страну, уколико се овакав документ донесе, изгласа, у некој локалној заједници, он је кључан у доношењу и обликовању свих осталих просторних докумената нижег реда, укључујући и регулациони план, који је једини просторни документ по основу кога се тренутно врши уређење простора у Бањој Луци.
Да бисмо схватили шта ово значи у свакодневној пракси, вратићемо се 1975. годину, када је, баш 22. априла, на дан Града, донесен овај документ, кључан за његов просторни развој. Он је тада дефинисао неке маркере у простору града које и данас препознајемо. Од ствари које можемо издвојити, као његов видљиви допринос, издвајају се Трг Крајине (тадашњи Трг Едварда Кардеља), источни и западни транзит, тада планиране као двије градске обилазнице, данас, усљед непланираног бујања града, двије градске улице, као и измјештање жељезничке и аутобуске станице на некадашњу периферију, у Кумсале. Ту је и амбициозна пијаца у Буџаку (додуше, никада заживјела, сада и срушена). Дакле, сви документи нижег реда, који су донесени послије, морали су да поштују смјернице овог урбанистичког плана, па тако, рецимо, никаква зграда није могла да се нађе на траси планираног транзита, у некаквој измјени регулационог плана, на што смо већ навикли, у данашњим околностима.
Наравно, говоримо о потпуно другачијем времену од данашњег, али чињеница да након рата није донесен овакав документ указује само на прећутну намјеру свих структура власти да њега и не буде, јер сва ограничења која би он наметнуо не би била измјењива кроз данас већ олаке процедуре ”измјене регулационог плана”, у којима се мијења чак и саобраћајна мрежа, а на повећање габарита и спратности више нико и не обраћа пажњу, на то су сви већ огуглали. Другим ријечима, направљен је одличан терен за инвеститоре и њихове захтјеве, с једне стране, и за касу локалне заједнице, с друге, у којој се, порастом спратности и габарита, инвеститору остварују његове финансијске амбиције, а пара увијек жедна градска каса убире нешто веће ренте, притом не сагледавајући далекосежне посљедице. Производ свега написаног видимо око нас, а то су углавном стамбене зграде, мастодонти, непропорционалне спратности, облика и материјализације, у односу на околину, које се нижу у алгоритму одговарајућем финансијској или политичкој моћи оног ко је наумио да гради.
Иван Рашковић, некадашњи градски архитекта, рекао је да је Бања Лука недовршен град и да је то њен потенцијал. Много прије овог његовог, рекао бих, пристојног запажања, неко је запазио да је Бања Лука ”крезав” град и то најбоље описује данашње стање. Та ”крезавост” тада није била видљива као сада, јер, просто речено, није било толико зграда као данас. Дошли смо до тачке с које је и обичном пролазнику видљиво да ће свака наредна зграда бити просторни ужас, пошто контекст у којем ће бити изграђена не постоји. У вожњи сам, данас, посматрао угао улица Степе Степановића и Десанке Максимовић, на Ребровцу. У питању је мјесто гдје се тренутно налази чувена кафана ”Модена”, коју ће, сигуран сам, ускоро појести нека инвестиција станоградње. Покушао сам да замислим како ће изгледати то рјешење, смјештено, као зграда на углу, између чувене ”поповске” зграде и пословне, с друге стране, која је у свему другачија од наведене. Овакви примјери су небројени и како се земљиште у граду буде ”трошило” на изградњу, биће све видљивији. Те интерполације, које ће повезивати претходно изграђене структуре биће најнезахвалнији задаци пројектантима и најружнији примјерци градитељске заоставштине нашег времена, не зато што пројектанти нису дорасли задатку, већ зато што су суочени с безумним захтјевима инвеститора, кога никаква законска регулатива није могла да обузда.
Шта би се десило да постоји или да је, након 1995, донесен нови урбанистички план? Ситуација свакако не би била идеална, али би притисак кривичне одговорности непоштовања таквог документа сигурно унио некакав поредак, коме би се и инвеститори прилагодили. Али, какав може да буде тај документ? Да ли он заиста дефинише оно што грађани заиста желе? Као и сваки стратешки документ, он може да буде крајње слободан (што је рецимо типично за САД), остављајући капиталу, односно инвеститорима, да се размашу својим захтјевима или прилично ригидан, као Тангеов урбанистички план Скопља, гдје је до детаља разрађено како град треба да се развија. Наш закон, а и сви европски, углавном допуштају ову слободу, што значи да постоји велика могућност импровизације (читај: манипулације) у њиховој реализацији. Ипак, најважнији детаљ у цјелокупном процесу доношења ових докумената је то да њих није могуће донијети мимо надлежних скупштина, односно, не без претходног јавног увида грађанима, гдје свако може да аргументује свој став у вези одређене просторне промјене, коју нека локална заједница планира и изнесе противљење према неком понуђеном рјешењу. Наша пракса је показала, нажалост, да се на јавним увидима измјена регулационих планова, најчешћих узрочника оваквог стања у простору код нас, у правилу, не појављује нико! Након тога, у већини случајева, почиње да ниче огромна зграда, грађани почињу да се буне, протестују, и недуго након тога престају, јер схватају да не постоји законско упориште за њихове захтјеве, пошто су га претходно пропустили.
Да не би сав терет оваквог немара пао на грађане, морамо резимирати шта ради и шта је, претходно, урадила власт, по овом питању. Дакле, након завршетка рата, те трагичне одреднице и прелома свих друштвених догађаја, кога се, бар моја генерација, неће никада ријешити, настао је период потпуне стагнације, до почетка 2000-тих, када су почели да се акумулирају први новци од у бесцјење проданих државних предузећа. Природно, држава је почела да усмјерава тај новац у јавне радове, од којих је немали износ усмјерен у главни град. Управо тада су завршени неки пријератни, планирани пројекти, не у искреној намјери да се побољша живот грађана, већ у недостатку других и хитној жељи да се новац пусти у оптицај. Ипак, радило се по неком претходном плану и ти пројекти су и данас у фокусу као успјешни подухвати које је урадила локална власт. Тада, у том, по њима, невиђеном градитељском замаху, локална власт најављује и доноси чувени и данас актуелни, подложан измјенама и, након 20 година, до непрепознатљивости измјенама искасапљен Регулациони план Бање Луке. Све ово што данас гледамо, производ је пропуштања прилике да се, одмах након рата, тј. истека важења Урбанистичког плана из 1975, донесе нови и тако јасно трасира развој града у бар наредних 20 година. Када се на то дода немар и бесконачно попуштање инвеститорима, долазимо до стања какво данас имамо.
Овдје, наравно, нема намјере да се укаже на неспособност било које градске власти у неспровођењу ових одредби, јер су све у томе биле једнако неспособне. Оно што се није дешавало у претходном мандату је било узроковано само тим што количина новца која је била у оптицају у овој врсти инвестиција није била ни приближна данашњој, тако да немам никакву сумњу да би све било исто, да је ситуација била обрнута.
Неће бити краја овом тренду, пукој импровизацији и стварању привида да неки план постоји, ни у неким наредним мандатима, с можда другим структурама на власти, јер ће се градити и изградити више него што сада можемо и да појмимо, земљиште у граду ће бити потпуно „потрошено“, а тада нам урбанистички план неће бити потребан.
